Gotovo 80% otpadnih voda (78%) se ispušta u vodotokove, najviše u Dunav i Savu, a potom u javnu kanalizaciju (16%), i u šest odsto slučajeva u zemlju, pokazuju nalazi revizije, zaključci i glavne preporuke koje je Državna revizorska institucija (DRI) predstavila na konferenciji za štampu 31. januara.
U rekama, komunalnim vodama i zemlji tako godišnje završi većina od 3.8 milijardi kubnih metara otpadnih industrijskih voda. Čak 3.5 milijardi kubika potiče iz Elektroprivrede Srbije (EPS) – a od toga 70% iz termoelektrane Nikola Tesla (TENT A i B).
DRI je skrenuo pažnju na to da privredni subjekti nisu kontinuirano ispitivali kvalitet otpadnih voda, na šta često upozoravaju i stručne nevladine organizacije.
Po podacima DRI, EPS nije izgradio postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u TENT B, dok TENT A i dalje ima staru tehnologiju suspenzije pepela i vode. TENT smo i do sada poznavali kao šampionskog zagađivača. Podsetimo, po podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine (EEA) iz 2018. godine TENT i TE Kostolac emituju više štetnih gasova nego Francuska, Poljska, Bugarska i Češka zajedno uprkos tome što nekoliko regulativa i ugovora obavezuje Srbiju da se pozabavi zagađivačima.
Vodna tela „u redovnom režimu“ značajno ugrožavaju i drugi privredni subjekti, a česti su i akcidenti. Podsetimo, u reku Pek i njenu pritoku Mali Pek se tokom prethodne dve godine dva puta izlila jalovina, otrovavši je. Izlivanje amonijaka kod Pirota krajem 2022. zataškano je pre nego što je javnost saznala da li su Nišava i Južna Morava zbog njega samo ranjene, ili sasvim mrtve reke. Građani Novog Pazara još nisu uspeli da utvrde odgovornost za izlivanje mazuta u reku Rašku do kog je došlo u junu, a u reku se u međuvremenu izlila plava hemikalija iz fabrika farmerki i krv iz prehrambene industrije. U rekama, jezerima, ali i podzemnim vodama i nadzemnim akumulacijama, pa tako u vodovodima i bunarima, uz to završava i sve od karoserija automobila i smederevaca, preko leševa domaćih životinja i veštačkog đubriva koje se spira sa okolnog zemljišta, do hemikalija iz istraživačkih bušotina rudarskih projekata.
Stručnjaci zato smatraju da neadekvatna zaštita vodnih tela od zagađenja predstavlja ogroman rizik kako po ekosisteme, tako i po vodosnabdevanje stanovništva i privrede. Srbija, mereno međunarodnim standardima, (zasad) ima dovoljno vode, ali je svega 7% po ekološkom statusu dobrog kvaliteta. Uz to, milion ljudi na njenoj teritoriji trajno ili povremeno nema pristup vodi za piće, kako pokazuje istraživanje „Navodno pravo: Pravo na vodu u Republici Srbiji“.
Kako smo ranije pisali, Vlada Srbije se proteklih godina odlučnije prihvatila rešavanja problema otpadnih voda, najavivši ulaganja od preko tri milijarde evra u između 250 i 300 postrojenja za preradu otpadnih voda (PPOV). Kako su komentarisali stručnjaci, njihovu izgradnju su, između ostalog, podstakli pregovori o pregovaračkom Poglavlju 27 za pridruživanje EU, posvećenom životnoj sredini i klimatskim promenama.
Dok su investicije u rešavanje najvećeg problema u upravljanju vodnim resursima u Srbiji nesumnjivo potrebne, pojedini stručnjaci osporavaju izbor tehnologije. Profesor Čedo Maksimović, tako, tvrdi da bi se umesto odabrane tehnologije, koju smatra zastarelom, bez većih ulaganja mogla primenjivati tehnologija decentralizovanih postrojenja, koja troši manje vodnih i energetskih resursa (na kraći transport otpadnih voda do pogona za prečišćavanje), a kojom se takođe ograničava rast njihove toksičnosti u transportu i otpadne vode čine lakšim za preradu.
I.K.
