Udruženje Art Aparat je kroz projekat „Svi UGLAS – Cela Srbija peva na romskom!“ pažnju usmerilo na problem isključenosti romske dece i mladih iz šire društvene zajednice, ali i promociju romske kulture kroz objavu profesionalnih sadržaja. Na sve ovo uticali su kroz razne muzičke radionice u nekoliko gradova, uključivanjem novih članova iz cele Srbije u onlajn hor, snimanje i objavu video i audio materijala i promociju sadržaja. O radu ovog udruženja novinari MRCN-a su razgovarali sa Majom Ćurčić koja je i inicijatorka pomenutih projekata.
Zbog čega je aktivizam važan?
Aktivizam nas uči da razvijamo empatiju, solidarnost i budemo deo zajednice. U vremenu kada smo vrlo često otuđeni, on nas okuplja i osnažuje da dignemo svoj glas protiv nepravde i ne odustajemo od stvari koje su važne. Aktivizam nije samo organizacija velikih građanskih protesta-to je i borba komšija da se polomljena klupica u našem kraju popravi, akcija da se ljudima u nevolji pomogne, to je kada se za kuce i mace skuplja hrana i svaki drugi vid delovanja da društvo bude bolje. Mislim da u tim borbama nema velikih i malih i da su sve velike, a da nas borba da nam bude bolje čini boljim ljudima.
Koja je bila inicijalna kapisla da započnete Vašu aktivističku priču?
Radeći u jednoj muzičkoj školi kao nastavnica muzike, imala sam prilliku da sa decom radim na razvoju njihovih muzičkih veština. Ipak, od početka me je privlačilo da otkrivam šta sve muzika može da nam da, a što nije samo pevanje i sviranje instrumenta. Tako sam odlučila da se prijavim da volontiram u Svratištu za decu, kako bih deci koja nemaju skoro nikakvih prilika da u društvu razvijaju svoje talente dam priliku da kroz muziku nađu svoj izraz.
Iskustva rada u ovakvom kontekstu, kao i mogućnosti koje je muzika kao alat pokaza inspirisale su me toliko da sam sa grupom kolega osnovala udruženje i od tada se najviše fokusiramo na rad sa pripadnicima osetljivih društvenih grupa, pažljivo razvijajući sopstveni pristup za njihovo osnaživanje.
Da li ste nekada (i kada) poželeli da odustanete?
Svi ljudi koji su uključeni u naše udruženje su ljudi puni entizujazma i ljubavi za svoj posao. Ipak, raditi u civilnom sektoru kao mala organizacija ima raznih izazova i vreme će pokazati da li smo spremni da ih sve izdržimo. Za sada nismo pomišljali da odustanemo.
Koji su Vam bili najveći izazovi tokom aktivističke borbe?
Teme kojima se mi najčešće bavimo se smatraju za kompleksne jer je položaj naših učesnika izrazito težak, ali smatramo da kada vas neka tema iskreno zanima i na njoj želite da radite ta težina vam lakše i pada.
Ono što nas najviše motiviše je vera u ljude i uverenje da smo svi dobri ako nam se pruži prilika da to budemo i sa time prilazimo svim našim učesnicima, bilo da dolaze sa margine ili iz privilegovanog položaja.
Mnogo više od kompleksnosti tema kojima se bavimo, pogađa nas to što kultura u našem društvu nema dovoljno podrške ni od države ni od drugih institucija i fondacija. Kao organizacija koja dugo koristi umetnost da bi adresirala važne društvene teme, smatramo da ovaj prostor mora biti veći kako bi svi akteri koji se umetnošću i kulturom bave posvećeno mogli da razvijaju svoje programe i kako bi se u društvu negovala raznllikost kulturnog izraza, što smatramo važnim za svako društvo.
Najznačajniji trenutak, odnosno trenutak u kom ste pomislili da je vredelo truda?
Skoro svaki trenutak kada se okupimo sa učesnicima je trenutak kada to osećamo. Ne samo mi koji smo pokretači, to je osećaj i naših učesnika. Ono u šta mi verujemo je zajednica i srećni smo što smo uspeli da stvorimo prostor u kojem vladaju podrška, empatija i ljubav i u kojem ljudi slobodno razgovaraju bili mladi ili stari.
Po(r)uka budućim aktivistima…
Budućim aktivistima poručila bih da pri promišljanju svog rada ne zaborave da je bilo koji rad razmena i da u toj razmeni ne zaborave da misle i na svoje porebe. Poručila bih takođe da je aktivizam maraton a ne sprint, da budu strpljivi, radoznali i srećni zbog svake male pobede jer svaka malao pobeda je važna.
