Prema izveštajima UNHCR-a od 2008. do danas oko 21,5 miliona ljudi godišnje biva prisilno izmešteno iz svojih domova zbog ovih ekstremnih klimatskih pojava. Neke procene predviđaju da će do 2050. godine gotovo 1,2 milijarde ljudi biti prisiljeno da napusti svoje domove, pa čak i svoje domovine“, upozorava Srđan Đurović u prvom od četiri teksta publikacije Mapiranje pravedne zelene tranzicije u Srbiji koju je objavio kolektiv Ministarstvo prostora.
Klimatske promene donose i glad. Do sredine veka će zbog uništenja lokalnih ekosistema, suša i poplava ograničen pristup hrani imati 3.5 milijardi ljudi. I drugi jahači apokalipse, rat i bolest, dišu nam za vrat – ako ne spadamo u deo čovečanstva koji ih već oseća na svojoj koži.
Istraživanja već godinama pokazuju da se klimatske promene više ne mogu zaustaviti, već samo donekle ublažiti. Da bi se to postiglo, potrebno je svesrdno zalaganje na svetskom nivou i ogromna ulaganja u sistemske promene privrede. Stručnjaci i predstavnici najugroženijih zemalja zahtevaju da finansijski i društveni ceh potrebnih reformi energetike i ekonomije bude raspodeljen pravedno, odnosno da se najsiromašnije i od ekstremnih klimatskih pojava najranjivije društvene grupe zaštite od posledica po zdravlje i životni standard (koje će podneti ako se klimatska tranzicija sprovede po laissez faire, laissez passer modelu koji je svet i doveo u klimatski ćorsokak).
Da ne bi i dalje najviše patili oni koji su od industrijskog progresa najmanje profitirali, tranzicija ne sme da bude samo zelena, već mora biti i pravedna – a da bi doprinelo razumevanju toga kakav model pravedne zelene tranzicije treba primeniti u Srbiji, Ministarstvo prostora je objavilo istoimenu publikaciju. „Četiri istraživanja u ovoj publikaciji mapiraju ključne tačke za pravednu zelenu tranziciju u Srbiji: kako će biti finansirana, kako će uticati na industriju, tržište rada, ekonomski položaj domaćinstava, njihovu mobilnost i uopšte demokratiju“, objašnjavaju istraživači i istraživačice koji su u projektu učestvovali.
Šta je to zelena tranzicija i kakve bi veze mogla da ima sa izvozom?
Publikaciju otvara poglavlje „Konceptualizacija pravedne zelene tranzicije i uloga države“, koje potpisuje Srđan Đurović. Đurović, između ostalog, skicira pojam klimatske pravde, daje sistematičan pregled koncepata pravedne zelene tranzicije i razmatra šta bi pravedna zelena tranzicija mogla da znači u domaćem kontekstu (uključujući i pitanje kako bi mogla biti prihvaćena u javnosti i smernice za normative za njenu operacionalizaciju). U ovom poglavlju susrećemo se i sa pojmovima Evropskog Zelenog Dogovora, Zelene agende za Zapadni Balkan, cirkularnom ekonomijom, primerima dobre prakse.
Aleksandar Vićentijević autor je poglavlja „Mapiranje socioekonomskih efekata energetske tranzicije“. Vićentijević se, pored ostalog, bavi time kako će regulative koje se uvode na međunarodnim tržištima, a čiji je cilj da pospeše dekarbonizaciju, uticati na privredu Srbije, upozoravajući na to da će izvoz postati nekonkurentniji:
„Naime, jedna od konkurentskih prednosti Srbije bila je upravo ne toliko stroga regulativa u oblasti zaštite životne sredine (koja, naravno, nije uzimala u obzir ogromne negativne eksternalije koje su usled većeg zagađenja snosili građani). Firme koje će svakako biti pogođene su izvozno orijentisane firme iz industrija sa visokom emisijom CO2 i drugih gasova sa efektom staklene bašte. To su svakako HBIS Group (Železara Smederevo), Zijin Group (Bor), Petrohemija, kao i cementare. EPS će, iako nije više neto izvoznik, takođe biti pogođena zbog specifičnosti energetike kao grane“.
Vićentijević predstavlja i rezultate dostupnih istraživanja o uticaju zelene tranzicije na radnu snagu, uključujući i rodnu perspektivu takvih promena i mogućnosti za njihovo pametno usmeravanje ka otvaranju novih radnih mesta. U ovom poglavlju možete se informisati i o tome šta nam energetska tranzicija donosi u aspektu energetskog siromaštva i kako bi mogla da utiče na prostornu mobilnost.
Pasivne vlasti, ućutkani mediji, (dez)informisana javnost
Sanja Vojvodić i Irina Veselinović pozabavile su se temom „Mapiranje ključnih demokratskih izazova u kontekstu zelene tranzicije“. Autorke podsećaju na visok nivo osvešćenosti za problematiku klimatske krize i pravedne klimatske tranzicije u Evropskoj uniji:
„Na nivou Evropske unije, stanovništvo u velikoj većini percipira klimatske promene kao najozbiljniji izazov sa kojim se svet suočava; preciznije, 93% ispitanika smatra da su one ‘ozbiljan problem’, uključujući 78% onih koji ga ocenjuju kao ‘veoma ozbiljan’ (Eurobarometer, 2021: 7). U skladu sa visokopozicioniranim značajem ovog pitanja, čak 88% ispitanika optira za ‘zelenu tranziciju koja nikoga ne ostavlja za sobom’ (Eurobarometer, 2022).”
Na domaćem, kriznijem terenu, stvari stoje dosta mračno. Kako konstatuju Vojvodić i Veselinović, „Opšti društveno-politički kontekst sprovođenja zelene tranzicije u Srbiji nije ohrabrujući”. One skreću pažnju na to da je Zapadni Balkan jedan od klimatskim promenama najteže pogođenih regiona u Evropi. Zbog toga se, iznose, očekuje da međunarodna zajednica izvrši intenzivan pritisak u cilju sprovođenja hitnih mera dekarbonizacije. Ni vlasti ni javnost, međutim, nisu svesni urgentnosti problema. Kako navode autorke:
„(O)bimno istraživanje organizacija NERDA, ASOR i CLEAN iz 2021. godine koje je obuhvatilo Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru pokazalo je da kod predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti, akademske zajednice, sektora elektroprivrede, nevladinih organizacija, medija, kao i nezavisnih konsultanata nije raširen ‘osećaj hitnosti za sprovođenje procesa dekarbonizacije elektroenergetskog sektora’ (Kušljugić et al. 2022: 3–4).”
„U izveštaju se navodi da ‘institucije nemaju širu sliku energetske tranzicije’; mišljenje ispitanika je da su institucionalni kapaciteti zavođenje procesa nedovoljni, usled čega bi dekarbonizacija ‘mogla biti stihijska (bez upravljanja procesom) i haotična (sa velikim socioekonomskim posledicama)’; da se odluke unutar institucija donose netransparentno; da će se najveći kontigent finansiranja povlačiti iz privatnih fondova s obzirom na to da države nemaju kapacitete; i ultimativno – da je ‘nemoguće postići širi društveni konsenzus’ kao važan preduslov uspešne tranzicije (Ibidem, 3–5)”, sažimaju vojvodić i Veselinović, dodajući i da su demokratski kapaciteti u Srbiji na silaznoj putanji.
Autorke su deo teksta posvetile i problemima marginalizacije lokalnog stanovništva i (dez)informisanju javnosti, isključivanju građana iz procesa donošenja odluka, te planskom dokumentacijom, odnosno preprekama i okvirom za sprovođenje pravedne zelene klimatske tranzicije.
Slučaj Beograda
U poglavlju „Zelene tranzicije – slučaj Beograda” Marko Aksentijević se fokusira na glavni grad i najveću urbanu aglomeraciju u Srbiji, podsećajući na to da na globalnom nivou gradovi emituju 75% ugljen-dioksida (UNEP, 2022), najznačajnijeg gasa staklene bašte, iako zauzimaju svega 2,5% celokupne površine planete.
„Zato ne treba da čudi da gradovi neretko preduzimaju i veće iskorake u ublažavanju klimatskih promena i energetskoj tranziciji od nacionalnih vlasti. Mreža gradova C40 okuplja skoro stotinu gradova iz celog sveta koji prednjače u ovim naporima u odnosu na države u kojima se nalaze, dok Energetski gradovi okupljaju stotine predstavnika lokalnih vlasti i eksperata iz trideset evropskih zemalja koji su posvećeni efikasnoj dekarbonizaciji”, informiše čitaoce Aksentijević. On iznosi stav da poseban fokus zelene tranzicije mora biti na siromašnijem delu stanovništva jer se u suprotnom, osim dobrobiti stanovništva i produbljivanje energetskog siromaštva rizikuje i stvaranje, kako konstatuje, opravdanog otpora prema nužnosti zelene tranzicije.
Aksentijević daje kratki osvrt na energetske politike Beograda i Srbije (oslonjene u velikoj meri na ugalj, te stoga visoko energetski intenzivne i nekonkurentne) i inventar emisija CO2 za Beograd (u skladu sa dostupnim podacima za koje se institucije nisu „pretrgle” da budu najsvežiji). Razmatrajući klimatske promene u Beogradu, Aksentijević ukazuje na opasnosti od toplotnih talasa:
„Upravo se toplotni talasi smatraju za najveći klimatski rizik po Beograd (Grad Beograd, 2021a). Oni stvaraju kumulativni psihološki stres na ljudsko telo i takođe predstavljaju najveći uzrok smrti i kardiovaskularnih i respiratornih oboljenja. Ovi iznenadni, a rasprostranjeni klimatski fenomeni mogu veoma opteretiti zdravstveni sektor, a značajno utiču i na stopu smrtnosti. Primera radi, u Novom Sadu stopa mortaliteta tokom toplotnih udara u julu 2007. bila je povećana za 35% (Serbia NAP, 2021a:16).” Takva situacija je, kako komentariše, sama po sebi udar na kapacitete zdravstvenih ustanova, a potpuna katastrofa u slučaju da usled toplotnog talasa dođe i do nestanka struje ili vode.
Saznajemo da je Beograd formalno na klimatske promene počeo da se adaptira 2015. godine, kada je donesen Akcioni plan adaptacije na klimatske promene sa procenom ranjivosti (donet u okviru obaveza preuzetih na regionalnom skupu „Adaptacija na klimatske promene na području Zapadnog Balkana”, a izrađen sredstvima Nemačke razvojne agencije). Nakon toga je, takođe uslovljeno međunarodnim obavezama, doneseno još nekoliko planova, odnosno, kako autor komentariše, izvršena njihova „hiperprodukcija”. Ko je pratio dešavanja u glavnom gradu, može da primeti da se sa implementacijom takvih „domaćih zadataka” nije daleko doguralo, a da su u međuvremenu gradske i republičke vlasti dale sve od sebe da donošenjem planske dokumentacije (poput Koncepta GUP BG 2041) ograniče izvodljivost planova adaptacije na klimatske promene.
Aksentijević se s posebnom pažnjom bavi pitanjem zelene infrastrukture, koju ocenjuje kao ključni element u adaptaciji na klimatske promene. On naglašava da se zelene površine u Beogradu žrtvovane gradnji, te da Beograd (prema Planu generalne ragulacije) raspolaže sa svega 12% zelenih površina, od čega na opštinama sa najskupljim građevinskim zemljištem svega 1.5 kvadrata po glavi stanovnika, nasuprot 25, koliko se smatra evropskim minimumom.
„Pored stihijskog popunjavanja neizgrađenih površina i – što je još draža metoda beogradskih investitora – nadograđivanja novih kvadrata na parcelama sa niskom izgrađenošću, došlo je i do promene paradigme u samom urbanističkom planiranju. Tako je u urbanističkim planovima za novobeogradske blokove došlo do velikog smanjenja planirane površine u direktnom dodiru sa tlom između 1970. godine, kada je udeo zemljišta sa prirodnim pokrivačem bio 71% u Bloku 45 i danas, kada je taj udeo svega 8% na primeru bloka West 65 (Simić, 2022). Naravno, ova maksimalizacija profita nije karakteristična samo za razvoj Novog Beograda, već čitavog grada i šire”, navodi se.
Osvrćući se na istorijske primere urbanog razvoja vođenog javnim interesom, Aksentijević kritikuje profitno orijentisanu gradnju svedenu na štancovanje stanovanja i komercijalnih sadržaja i koncept novog Generalnog urbanističkog plana Beograda za 2041. koji nedovoljno prepoznaje problem ugroženosti životne sredine. On zaključuje da postoji veliki nesklad između proklamovanih ciljeva zelene tranzicije i planiranih mera, a još veći nesklad je između ciljeva i onoga što se sprovodi; da aktivnosti koje se sprovode u sklopu zelene tranzicije često spadaju u greenwashing, da zelena tranzicija u Beogradu nema ambicije da bude pravedna, te da potrebni zahvati pravedne zelene tranzicije prevazilaze kapacitete aktuelne gradske uprave.
I.K.
