Zlata Vuksanović Macura među retkim je arhitektama koje zaokuplja problematika stanovanja siromašnih. Dok je njen praktični angažman vezan za stanovanje aktuelno ugroženih grupa, teorijska istraživanja posvetila je međuratnom periodu u Beogradu. Ipak, kako i sama kaže, ove dve oblasti njenog interesovanja međusobno se prožimaju.
Učestvovanje stanovništva u donošenju političkih odluka i rešavanju ekonomskih i drugih problema svoje lokalne zajednice strukturno je onemogućeno. Realne političke efekte koje su radnici i radnice nekada imali kapitalizam je nadomestio retorikom u kojoj se participacija građana postavlja kao temeljna stvar demokratije. Međutim, stvarno učestvovanje je omogućeno samo lokalnoj eliti koja radi za dobrobit kapitala a ne građana.
Socijalni pokreti i organizacije u Španiji koji se bore protiv deložacija kreditno zaduženih stanovnika uspeli su poslednjih godina da angažuju veliki deo populacije ove zemlje. Uprkos uspesima u odbrani velikog broja ugroženih, aktivistički rad nije dovoljan za sistemske reforme. Skorašnji izbori u Španiji bi mogli pokazati da li postoje političke snage koje bi u saradnji sa novim društvenim pokretima donele te promene.
Veliki broj građana Srbije ima sve veći problem sa otplatom bankarskih kredita u švajcarskim francima. Država ne želi da interveniše u ovom slučaju pravdajući se da nema mogućnost uticaja na svetske finansijske tokove i svaljujući krivicu isključivo na dužnike. Ipak, država izostankom intervencije svesno staje na stranu banaka koje ostvaruju ekstraprofit na račun njenih građana.
U okviru projekta Kritička mašina u junu 2014. godine održano je predavanje pod nazivom Stanovanje: pravo a ne roba Jovane Vuković. U izlaganju se polazi od pretpostavke da je pravo na stanovanje jedno od osnovnih ljudskih prava. Ono je kodifikovano u konvencijama Ujedinjenih nacija kao jedno od ključnih socijalnih prava, što je nesumnjiva zasluga političkih pritisaka snažnog i organizovanog radničkog pokreta sredinom XX veka. Narušavanje ovog prava se pre svega ogleda u narastajućim neoliberalnim pritiscima da se, umesto kolektivnog prava, pitanje stanovanja postavi kao isključiva mogućnost pojedinaca da svoje potrebe za stanovanjem sami rešavaju na tržištu.
Kroz nekoliko interesantnih projekata lokalna vlast u Jagodini pokušava da predstavi taj grad kao novi turistički centar. Međutim iza paljenja olimpijskog plamena, otvaranja akva parka i zoo vrta krije se deindustrijalizacija grada i prekarizacija nekadašnjih fabričkih radnika koji teško pronalaze nova radna mesta u uslužnim delatnostima. Deo procesa je i promena u urbanističkim i stambenim politikama – na javnim površinama se otvaraju šoping molovi a novoizgrađeni stanovi ostaju prazni jer je njihova cena nedostupna lokalnom stanovništvu.
Ovih dana studentski domovi u Srbiji dobijaju svoje nove stanare. I ove, kao i mnogih prethodnih godina, broj mesta u domovima nije dovoljan da primi sve veći broj pristiglih zahteva. Isto tako, postojeće mesto u domu za mnoge studente postaje sve skuplje, dok su kriterijumi za njegovo dobijanje takvi da diskvalifikuju one koji ne mogu da prate nametnute zahteve efikasnosti neoliberalne obrazovne politike. Uvođenjem ovakvih mera studentski domovi gube svoju potpornu ulogu tokom njihovog studiranja.
Dešavanja oko slučaja „smrdljivih zgrada“ koja su poslednjih nedelja zadobila pažnju javnosti u Beogradu i Srbiji daleko su od pukog ekscesa koji se dogodio na domaćem tržištu nekretnina. Ona su posledica regulisanja stambene politike po tržišnim principima u kojima je stanovanje postalo samo još jedna unosna grana biznisa za ekonomske i političke elite. U takvom sistemu, rizike i troškove u potpunosti snosi najširi sloj stanovništva koji kroz velika odricanja pokušava da reši svoje stambeno pitanje.
Bilo koja politika u oblasti stanovanja koja daje prioritet pravičnosti mora da se temelji na široko pristupačnom socijalnom stanovanju, jer je to jedini put napretka ka prevazilaženju strukture neoliberalnog kapitalizma, čime se pruža radikalna promena u našem razmišljanju o stanovanju i o aktualnom načinu na koji ljudi žive.
Bilo koja politika u oblasti stanovanja koja daje prioritet pravičnosti mora da se temelji na široko pristupačnom socijalnom stanovanju, jer je to jedini put napretka ka prevazilaženju strukture neoliberalnog kapitalizma, čime se pruža radikalna promena u našem razmišljanju o stanovanju i o aktualnom načinu na koji ljudi žive.
Transformacija gradova iz mesta proizvodnje u mesta potrošnje podrazumeva i niz legislativnih odluka koje ne samo da legitimišu nego i doprinose tim promenama. Tako i poslednje izmene Generalnog urbanističkog plana Beograda jasno oslikavaju promene u funkciji urbanističkog planiranja putem kojih grad postaje mesto potrošnje za globalne i lokalne elite koje bi opsluživalo stanovništvo lišeno nekadašnjih mesta proizvodnje a time i bez mogućnosti sopstvene reprodukcije.
