„Doneli smo odluku da 17. novembra započnemo protest“, ovako je aktuelni predsednik upravnog odbora ULUSa, Vojislav Klačar, započeo obraćanje prisutnoj javnosti na poslednjem razgovoru održanom 30. oktobra povodom sudbine prostora Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Malom Kalemegdanu.
Klačar je tim povodom objasnio namere uprave ovog najstarijeg umetničkog udruženja u Srbiji, podstaknute dugogodišnjim nemarom nadležnih institucija i odbijanjem da produže ugovor o korišćenju ovog Umetničkog paviljona.
Objasnio je da se donete odluke odnose na predstojeći period koji je obeležen atmosferom najavljenih republičkih i gradskih izbora, zvanično zakazanih za 17. decembar u kojem žele da ukažu javnosti da oni kao Udruženje postoje, i da ukažu na urgentni problem prostora koji hitno mora da se reši.
Iscrpivši sve druge mogućnosti pregovora, protest ostaje kao jedino angažujuće rešenje u ovom slučaju, smatraju iz ULUSa. Za 17. novembar najavljuju otpočinjanje protesta, koji će se dešavati svaki dan, kako bi zajedno, kako ističe Klačar, „dočekali i jesen i zimu i sve one nevolje koje ta godišnja doba nose“, misleći na kišu i sneg, „koji bi dodatno urušili ovu zgradu ispred koje se nalazimo“.
Kratka istorija propadanja
Ključni argument aktuelne uprave ULUSa u hitnom potraživanju obnavljanja ugovora o korišćenju objekta na Kalemegdanu, leži u činjenici da je ovo Udruženje učestvovalo u samoj izgradnji Umetničkog paviljona, kao inicijator same ideje davne 1921. godine. ULUS je glavni korisnik Paviljona od 1947. godine, pa sve do danas – ovo važno umetničko reprezentativno udruženje u kontinuitetu koristi zgradu Umetničkog paviljona na Kalemegdanu kao svoje dugogodišnje sedište i centralni izložbeni prostor. U okviru ULUSa deluje i Društvo srpskih umetnika LADA, kao jedno od najstarijih umetničkih udruženja, osnovano početkom 20. veka, a na istoj adresi je, kao kolegijalni predlog ULUSa registrovano i Međunarodno udruženje likovnih kritičara AICA – sekcija Srbija.
U svom zahtevu, upućenom 30. oktobra Vladi Republike Srbije, Ministarstvu kulture Republike Srbije i Republičkoj direkciji za imovinu, iz uprave ULUSa objašnjavaju da su sa vlastima Grada Beograda tokom 1999. godine potpisale ugovor o upravljanju Paviljonom i njegovom korišćenju na neodređeno vreme bez nadoknade, a da su, nakon izmena zakona o raspolaganju gradskom imovinom 2009. godine, ugovor potpisali na 10 godina.
Međutim, 2014. godine ovaj ugovor postaje nevažeći budući da je novim zakonskim regulativama, vlasništvo nad Paviljonom kao spomenikom kulturne baštine prvog reda zaštite, prebačeno na Republiku.
Kako se u obrazloženju zahteva objašnjava, poslednje rešenje za obnavljanje ugovora za korišćenje Paviljona, ponovo na neograničeni vremenski period i bez naknade, izdao je tadašnji Gradonačelnik Beograda, 2011. godine. Od tada, uprkos naporima ovog Udruženja, pa sve do danas, ostaje neregulisan korisnistički status ovog objekta.
„Obnavljanje ugovora je u ovom trenutku naročito urgentno radi izvođenja neophodnih radova sanacije Paviljona, a usled izuzetno lošeg materijalnog stanja i dotrajale infrastrukture, čija je poslednja renovacija rađena pre 50 godina“, obrazlažu u svom zahtevu nadležnima.
Kako objašnjavaju, ovaj ugovor je ULUSu neophodan kako bi odgovorno brinuli o održavanju Paviljona, te kako bi prikupili finansijska sredstva neophodna za izvođenje infrastrukturne sanacije i nadgledanja radova, a sve u cilju obezbeđivanja što boljih uslova za rad umetnika i razvoj umetničkog stvaralaštva u Srbiji.
Zašto ne postoji volja nadležnih da reše ovaj problem
Kako vidimo budžet za izgradnju nove i rekonstrukciju stare infrstrukture u oblasti kulture postoji. To možemo videti na svakom koraku. Od podizanja velelepnih i izrazito skupih spomenika, pa do izgradnje novih kulturnih centara, poput onog koji je premijerka Brnabić najavila za proleće 2025. godine – „Ložionice“, na mestu stare ložionice glavne železničke stanice u Beogradu.
Udruženje likovnih umetnika Srbije daje sve argumente u prilog činjenici da je Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ potrebno sačuvati i renovirati, te da je upravo ovo Udruženje legitimni i legalni pravni entitet koji treba da bude (i ostane) glavni i jedini (pravni) korisnik ovog značajnog umetničkog prostora. Objekat je proglašen kulturnim dobrom od prvorazrednog značaja, nalazi se na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Beogradu, u srcu Kalemegdana, galerijski prostor je multifunkcionalni i može se prilagoditi različitim umetničkim programima. Dodatni argument je i taj što Beogradu manjka izložbenih prostora, naročito na tako centralno postavljenoj lokaciji, koja može biti prostor za velike izložbene formate, ne samo iz domena vizuelnih umetnosti, već i izvođačkih i drugih.
No, tim pre, čini se, stvar postaje dodatno komplikovana. Nebrojeno puta smo u neformalnim razgovorima mogli da čujemo da je ovaj Paviljon toliko atraktivna lokacija, da je već viđena za neki prestižni ugostiteljski objekat. Istorija sprege vlasnika kapitala i aktuelne vlasti govori u prilog činjenici da to vrlo lako može da se desi. S druge strane, ne mali broj puta do javnosti su dolazile različite ideje o tome da Paviljon treba da ostane galerijski prostor, ali sa promenjenom upravom.
Da snažni interesi, bilo lukrativni ili politički, postoje, lako je zaključiti i po tome što se ugovor sa ULUSom ne produžava. Znamo da je to jednostavna birokratska procedura – ukoliko volja postoji, i da aktuelna vlast voli da potpisuje različite ugovore i da se slika uz to. Svedoci smo i da budžet postoji. Gde leži problem, saznaćemo uskoro. Možda već odmah posle zakazanih republičkih i gradskih izbora.
A.J. V.K.
Tekst je nastao uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
