Simbol svakog sela i ponos poljoprivrednika nekadašnje Jugoslavije – IMT traktor – polako nestaje s njiva i drumova. Ipak, njega nije samo „pregazilo vreme“ već je žrtva kontinuiranih loših politika koje se vode u poslednje dve decenije. Neoliberalne politike koje su u pozadini procesa deindustrijalizacije su ugasile IMT, kao što su uništile i lokalnu poljoprivrednu proizvodnju.
Radnici Industrije mašina i traktora štrajkovali su i protestovali u više navrata 2013. i 2014, svaki put izlazeći pred Vladu sa konkretnim merama za ponovno pokretanje proizvodnje u ovom preduzeću. Jedini odgovor koji su dobili bilo je konačno zatvaranje fabrike u avgustu prošle godine. Od početka avgusta ove godine otpušteni radnici novobeogradske Industrije mašina i traktora nekoliko puta mesečno protestuju ispred zgrade vlade, tražeći neisplaćene zarade, ali i ponovno pokretanje proizvodnje u svom preduzeću, za koje, kako smatraju, odlazak u stečaj nije bio neizbežan već je izazvan sa ciljem gašenja preduzeća i rasprodaje imovine. To zapravo znači da je slučaj zatvaranja IMT-a još jedan u nizu pogubnih posledica dugogodišnje deindustrijalizacije zemlje.
Ovaj katanac može da se otvori danas, a mi ne znamo zatečeno stanje i ostavljeno stanje u fabrici. Mi smo tražili ukidanje stečaja, da nadzor vrše radnici IMT-a, i da se preispita poslovanje – ko je opljačkao fabriku IMT? Fabriku nisu opljačkali radnici, nego su tu bile strukture DS, SPS…Zadnja garnitura je bila SPS, i direktor koji je bio zajednički direktor IMT-a i IMR-a je pobegao za Poljsku – glasila je izjava koju je Svetlana Pandžić, radnica IMT-a i organizatorka protesta, dala medijima 17.avgusta ove godine.
Strateško povlačenje države
Obrazac deindustrijalizacije podrazumeva strateško povlačenje države iz ulaganja u industriju, što rezultira rasprodajom ili gašenjem preduzeća u državnom vlasništvu. Država koja umesto proizvodnih pogona i radnika štiti interese investitora postaje jedan od ključnih igrača u deindustrijalizaciji zemlje. Umesto ulaganja, kapitalistička država solventna preduzeća nasilno gasi, te uništavajući industriju, uništava najbrojniju društvenu klasu koja može da pokrene i predvodi borbu za demokratsku kontrolu nad proizvodnjom, a njene prežitke podjarmljuje bilo predizbornim obećanjima bilo ucenjivanjem radnika-glasača. Naizgled sve ide u prilog očekivanoj neoliberalnoj argumentaciji da je država „loš vlasnik“, te je u ovakvim okolnostima teško braniti tezu da privatizacija takođe nije rešenje već produbljivanje lošeg stanja u privredi. Loš vlasnik je, naime, kao što ćemo nastojati da pokažemo na primeru IMT-a, neoliberalna država koja donosi odluke i proizvodnim kapacitetima raspolaže isključivo u skladu sa potrebama kapitala.
Stečajni postupak, kao deo ovog obrasca, primenjen je i u slučaju IMT-a, koji, kao što primećuje i Pandžić, uključuje pljačkanje radnika, zatvaranje fabrika i izostanak lustracije političkih elita odgovornih za takvo stanje, što jeste neizostavni deo tog obrasca. Stečaj je, kako je to pokazao A. Matković, najefikasniji i najbrži način da vladajuća klasa profitira od rasparčavanja i gašenja domaće industrije. U tom pogledu IMT se ne razlikuje previše od preduzeća poput Zorke Šabac, Petra Drapšina i Neobusa iz Novog Sada, o kojima piše Matković – i u ovom preduzeću proizvodnja je najpre desetkovana, broj radnika značajno smanjen, a zatim dolazi do nasilnog gašenja proizvodnje pod izgovorom da je preduzeće insolventno. Tako je sa rekordne proizvodnje od 42.000 traktora iz 1988, kada je IMT upošljavao 9.800 radnika, broj radnika 2005. pao na 1.745 da bi od 2013. taj broj nastavio da kontinuirao opada do uvođenja stečaja u avgustu 2015.
Kao i brojna druga preduzeća u stečaju, i slučaj IMT-a ogolio je činjenicu da država planirano i sistematski odbija da investira u pokretanje privrede i oživljavanje preduzeća sa jakom infrastrukturom i tradicijom sindikalnog organizovanja. Takav način poslovanja nedvosmisleno pogoduje „investitorskoj klimi“ u kojoj se industrijski giganti i kombinati gase, a svečano otvaraju fabrički pogoni stranog kapitala koji mogu da zaposle broj radnika srazmerno mali u odnosu na broj otpuštenih u stečajnom postupku. Manipulacija političkom voljom radništva nažalost je podjednako prisutna i u privatnim preduzećima i u onim malobrojnim koja su još uvek u državnom vlasništvu, s obzirom da se na čelu državnih preduzeća, kao što je to napomenula i Svetlana Pandžić, smenjuju partijski aparatčici.
Privatizacijom se, budući da je sprega između privatnog kapitala i stranačkih elita koje štite njegove interese više nego očigledna, ne postiže veći stepen političkih sloboda za radnike, ali se i sama ideja javne kontrole nad sredstvima za proizvodnju, te mogućnost osnaživanja radničke klase i njenog sindikalnog organizovanja delegitimišu u samom začetku. Privatizacija industrijskih giganata je u zemljama na periferiji Evropske unije osoben oblik deindustrijalizacije, jer privatni kapital koji postaje vlasnik društvene ili državne svojine nema interes da strateški razvija privredu već da iz rasparčanih proizvodnih pogona u najkraćem roku izvuče što veći profit. Takav način upravljanja vodi kreiranju društva čija se privredna delatnost svodi na uslužni sektor, zavisnost od uvoza, a time i na permanentno zaduživanje – kredite kojima se taj uvoz finansira.
Zbog toga još jedna važna poenta koja se može uvideti iz izjave Pandžić jeste da je trenutno stanje IMT-a i celokupne metalske industrije posledica višedecenijskog kontinuiteta koji Srpska napredna stranka trenutno ima moć da sprovede do kraja. Kontinuitet između struktura SPS-a, DS-a i SNS-a ogleda se u politici zaduživanja prema evropskim finansijskim institucijama radi navodnog pokretanja privrede. No, iako se time zadužuju građani, taj novac pomenute političke elite preusmeravaju ka interesnim grupama koje štite.
Otvaranje kapitalu – zatvaranje industrije
Začarani krug privatizacije, deindustrijalizacije i dužničke ekonomije, uključujući i šire društvene odnose čiji je zajednički imenitelj otvaranje stranom kapitalu, označava se kao tranzicija. Na koji način je tranzicija do temelja razorila industriju argumentovao je, između ostalih, i Andreja Živković – „visoke kamatne stope koje je zahtevao strani kapital podsticale su rast baziran na uvozu, ali su uništile industriju“.1 Drugim rečima, dužnička ekonomija, direktna posledica procesa evrointegracija, razotkriva restriktivnost i nedostatnost modela privrednog razvoja koji Evropska unija nudi perifernim ekonomijama. Tako su strateške odluke u privredi podređene isključivo produbljivanju duga – „Zemlja, radna snaga i sredstva za proizvodnju ne kombinuju se u proizvodne svrhe sa ciljem proizvodnje viška vrednosti, već služe kao karike u lancu fiktivnog rasta, kao potraživanja na račun budućih profita.“2
S obzirom da konstantno pristizanje kreditnih rata, te ulazak u novi ciklus zaduživanja radi otplate kamata onemogućavaju investiranje u potrošnju i proizvodnju, neoliberalni model štednje ispostavio se kao jedino moguće i „razumno“ rešenje za srbijansku ekonomiju. Slučaj IMT-a i svih drugih devastiranih industrija, odnosno upornost sa kojom država ignoriše njihove zahteve razotkriva ne samo činjenicu da je određen ekonomski model proizvod političke volje, a ne obrnuto, nego i unutrašnje kontradikcije unutar samog neoliberalnog modela.
Naime, kontradiktorne poruke očituju se, pre svega, u načinu na koji se tretira pitanje tržišta. Sve posledice neoliberalne politike – zatvaranje fabrika, privatizacija, rigorozna fiskalna politika – opravdavaju se prilagođavanjem novim ekonomskim standardima, koji, umesto „samoupravljačkom mentalitetu“, idu na ruku tržišnim mehanizmima. To što je 2013, za vreme ministarskog mandata Saše Radulovića, postavši većinski vlasnik IMT-a, država ovom preduzeću ukinula subvencije još uvek se može objasniti u okvirima „prilagođavanja tržištu“. Navodno, usklađivanje sa evroatlantskim standardom poslovanja zahteva povlačenje države i njeno nemešanje u odnose na tržištu. No, upravo slučaj IMT pokazuje da je funkcija neoliberalne države da kreira tržište i tržišne odnose koji pogoduju isključivo krupnom kapitalu.
Problem, dakle, ne leži u zaostalosti tehnologije (budući da su stručnjaci u IMT-u 2009. i 2012. ponudili nove modele traktora) niti u nedostatku potražnje na tržištu. Potražnja za IMT-ovim proizvodima postoji u zemljama bivše Jugoslavije, u kojima je čuveni IMT-ov crveni traktor označio mehanizaciju manjih poljoprivrednih gazdinstava i simbolizovao industrijalizaciju cele zemlje. Pored toga svoje glavne kupce IMT-ovi prozvodi tradicionalno nalaze na afričkom i azijskom tržištu, jer je nekadašnja država, u okviru spoljnopolitičkog programa nesvrstanosti, strateški razmišljala o plasmanu svojih prozvoda te tako intervenisala u tržište ali u korist radnika i radnica.
Dalje, rukovodstvo IMT-a pronašlo je strateškog partnera u indijskoj kompaniji Tafe, ali vlast već nekoliko godina nije udostojila odgovora ni jednu zainteresovanu stranu. Istrajnost u brutalnom ignorisanju sudbine nekoliko stotina radnika i ogromnih proizvodnih kapaciteta IMT-a vidi se i u činjenici da država zemljište na kojem se trenutno nalazi zatvoreni pogon na Novom Beogradu ne želi da preimenuje u građevinsko, proda ga, a novac od prodaje uloži u spajanje IMT-a i Industrije motora Rakovica sa ciljem ukrupnjavanja ove industrije, što je takođe bio jedan od predloga bivšeg rukovodstva i radnika u protestu. Najmanje verovatno scenario jeste da vlast zapravo usvoji ovaj predlog, dok je njegova „delimična“ primena sasvim moguća – s obzirom na atraktivnu lokaciju okruženu infrastrukturnim i komercijalnim projektima, država i grad bi imali interes da to zemljište prodaju, ali taj novac, po svemu sudeći, ne bi uložila u pokretanje proizvodnje.
Radnici ne odustaju
Proklamovana nepristrasnost i samoregulativnost tržišno orijentisane ekonomija pada u vodu kada vidimo na koje načine vlast izbegava tržišta koja se ne uklapaju u dogovore između evropskih i srbijanskih političkih elita.
I dan danas ljudi traže IMT-ove traktore, evo, pre godinu i po dana ljudi iz Ekvadora hteli su da kupe 2.000 komada. Kada bi neko obećao da će da pokrene proizvodnju garantujem da bi 1.000 radnika došlo džabe da radi nekoliko meseci, izjavio je Petar Grbić, predsednik Industrijskog sindikata Srbije.
Saradnja sa zemljama zainteresovanim za proizvode metalske industrije u Srbiji, poput Indije, Belorusije, Ekvadora, kao i sa zemljama bivše Jugoslavije, učinila bi evidentnim ograničenost i destruktivnost privredne paradigme na koju evrointegracije obavezuju. IMT i metalska industrija su, po svemu sudeći, još jedna u nizu žrtava neoliberalnog modela, neodvojivog od procesa pridruživanja Evropskoj uniji, zasnovanog na obaranju cene rada i ukidanju radničkih prava zarad privlačenja velikih investicija, do kojih ne dolazi, jer tržište u Srbiji nije dovoljno veliko ili iz bilo kog razloga dovoljno privlačno za potrebe evropskog kapitala.
Propast metalske industrije, dakle, nije ni po čemu specifična u odnosu na sve ostale rasparčane ili ugašene proizvodne pogone, samo je u ovom trenutku vidljivija javnosti nego inače. Premda je gotovo izvesno da premijer Vučić, dosledan svojoj politici „evropskog puta“, neće u skorije vreme odgovoriti na zahteve i protestne apele radnika IMT-a, njihov otpor i upornost vredni su divljenja i podrške.
Radnici i radnice koji se, bez ikakve sistemske podrške granskih sindikata, još uvek bore za IMT, sudeći prema govorima koji su se mogli čuti na dosadašnjim protestima, svoj otpor ne zasnivaju na depolitizijućim floskulama, već ističu povezanost problema IMT-a sa celokupnim društvenim kontekstom, te, nasuprot političkim elitama koje orkestriraju rast etničkih tenzija u regionu, neprekidno pozivaju na antinacionalističko jedinstvo svih radnih ljudi. Svaki sledeći protest radnika IMT-a jeste prilika da ih u tome podržimo.
- Andreja Živković, „Povratak u budućnost – tranzicija na Balkanu“, Kriza, odgovori, levica, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2013, str 229.
- Isto
