Posleratnih godina, na krivudavim putevima Fruške gore susreću se bivša učesnica narodnooslobodilačke borbe, tada funkcionerka Saveza komunista Vojvodine, Ida Sabo (Szabó Ida) i bivši ELAS-ovac, tada poverenik grčkih partizana koji su došli kao izbeglice u Buljkes (danas Bački Maglić), Filoksis Kozmidis.
Ovo je njihov drugi susret. Prvi put su se sreli službeno, kada je Kozmidis, poznat po svojoj pedanteriji, lično uložio žalbu Idi Sabo, nadležnoj za socijalna pitanja u pokrajinskoj vladi, na dva vagona jabuka koje su prema njegovoj proceni bile trule, a koje je pokrajina poslala izbeglim grčkim komunistima u Bački Maglić.
Fruškogorski susret naizgled nije bio manje neprijatan: vojnički džip u kojem se Ida Sabo vozila zaglavio se u blatu, a baš tu se zatekao Filo Kozmidis u svom službenom ševroletu sa svojim vozačem, i ponudio da je povezu, što Ida Sabo ne samo da nije prihvatila nego je izašla da gura džip.
„Partizanski nije htela“, priča nam kćerka Uranija Kozmidis-Luburić, „i to se tati jako dopalo.“
Iako ne znamo kako je Ida Sabo stigla do Novog Sada, znamo da se priča nastavila njenim i Filovim brakom, za koji je prvo trebalo izdejstvovati blagoslov partijskih drugova, koji nisu razumeli zašto Ida Sabo hoće da se uda baš za stranca.
Žena treba da prodre u sve pore društva
Brak Ide i Fila nije bio neobičan zbog etničke pripadnosti supružnika, Mađarice delom jevrejskog porekla i Grka iz Turske. Štaviše, uzevši u obzir vrednosti po kojima je ovaj bračni par živeo, bilo je to sasvim predvidivo.
Brak Ide i Fila bio je nesvakidašnji zbog rodnih uloga supružnika. Nakon uvodne priče o susretu na Fruškoj gori, mnogi bi očekivali zaplet u kojem je Filo glavni junak. Međutim, o njemu se danas vrlo malo može saznati.
Priče Ane i Uranije, kćerki Ide i Fila, svedoče o tome da je njihov otac dosta brzo napustio aktivno bavljenje politikom. Svoje slobodno vreme posvetio je deci, njihovom vaspitanju, vođenju domaćinstva (uz kućnu pomoćnicu), kucanju i lektorisanju Idinih referata i pažljivom izboru i peglanju njenih kostima i bluza za sastanke, komisije, komitete, predstavništva i predsedništva.
Ida ni u jednom intervjuu ne posmatra Filovu usmerenost na porodicu i podršku njenoj karijeri kao žrtvovanje. Za nju su, čini se, to bile potpuno prirodne stvari koje ljudi čine iz svojih ideoloških ubeđenja.
Društveno-ideološki okvir i lično zalaganje vidi kao najformativniji okvir; tako kada govori o uspehu svojih kćerki, smatra da su one postale uspešne naučnice, fizičarke, zahvaljujući „svojim sposobnostima i socijalizmu“.
Iako se na netipične rodne uloge ne osvrće kad govori o porodici koju je osnovala, vrlo je svesna značaja vaspitanja, što se vidi iz načina na koji govori o svojoj primarnoj porodici: Ida govori o uticaju svog brata Geze, koji je kao komunista ležao u zatvoru, a tokom rata bio streljan (isto kao Idin prvi suprug, Janoš Kovač), i ističe slobodoumnost dede i majke, koji su je, iako siromašni radnici, ohrabrivali da čita i nisu je primoravali da ide u crkvu.
Važan deo političke aktivnosti Ide Sabo bila je upravo borba za jednakost ženâ i muškaraca, koju je ona sama teškim kompromisima stekla. U svim intervjuima ističe kako je ona žensku emancipaciju posmatrala kao pitanje obrazovanja.
Kao članica AFŽ-a bila je aktivna u organizaciji kurseva za žene o zdravstveno sigurnom porođaju između ostalog, u nabavci hrane za političke zatvorenike, a opismenjavanje žena bilo je misija zbog koje je bila spremna da prelazi dvadesetak kilometara od Subotice do Tavankuta peške. Ali pešačenje je bilo lakši deo u odnosu na borbu protiv rodnih stereotipa i mizoginije.
„Ne zna se šta je bilo teže. Boriti se za vreme rata s puškom u ruci, ili posle rata za ravnopravnost, za shvatanje da žena treba da prodre u sve pore društva, da žene treba da idu u školu, i da joj se otvore svi prostori“, priseća se Ida Sabo.
Razlog za žensku emancipaciju Ida Sabo ne vidi samo u tome da bi žene živele slobodnije:
„Kada su žene u lošem položaju, mislim da ispaštaju deca i celokupno društvo, koje zaostaje i ne može napredovati ako je polovina stanovništva nezaštićena.“
Ona govori o borbi za žensku emancipaciju kao o borbi u kojoj moraju učestvovati svi bez obzira na pol i naciju. Filo je tako preuzeo na sebe da se bavi porodicom više nego što je to bilo tipično, ali to ne znači da je Ida Sabo automatski bila prihvaćena kao ravnopravna u svojoj političkoj karijeri.
Kako kći Uranija prepričava majčinu priču, na proslavi Titove posete Čortanovcima, njene kolege, bivši partizani i sunarodnici Mađari rekli su joj: „Ajde, Ida, skloni se s tom decom, Tito dolazi.“ Dok su oni stali u prve redove, Ida je revoltirana otišla u šetnju s Filom i decom u šumu. Tu je slučajno srela Kardelja, koji je naposletku sâm pozvao da stane na mesto koje joj pripada.
Dok je, s jedne strane, one karijerne, Ida ipak često bila smatrana ženom koja ne može toliko da se posveti poslu i da ima tako visoke funkcije kao njene muške kolege, s druge strane, sa one porodične, osećala je stigmu majke koja se ne posvećuje porodici u meri u kojoj se to od nje očekuje. Kako kći Uranija navodi u jednom intervjuu, neko vreme je i ona osuđivala majku što nije mnogo vremena provodila s njom i sestrom.
Ida Sabo je tu žrtvu odsutne majke, kao i druge žrtve koje je podnela zarad svojih ideoloških ubeđenja, prihvatila kao da se ona podrazumeva: „Moja djeca bila su dobro i izrasla su u odlične ljude, a ja sam tad bila potrebna i drugima“, kaže u svom poslednjem intervjuu.
Kći Uranija priznaje da i dan-danas ima averziju prema hotelima, jer ju je mama vodila sa sobom kao bebu na poslovna putovanja. Simbolično, u stan sa radnom sobom čija su se vrata mogla zatvoriti preselili su se kad je već bila u drugoj polovini svog radnog veka. Dotad je pisala za trpezarijskim stolom. „Bila je fantastično prilagodljiva“, kaže o njoj kćerka Ana. „Ona je veoma dobro opstajala u muškoj sredini“.
Narodi i narodnosti moraju da se bore protiv nacionalizma
Na jugoslovenskom nivou bila je jedna od retkih, a na pokrajinskom jedina žena na visokoj političkoj poziciji. Ipak, u vojvođanskoj mađarskoj istoriografiji Szabó Ida ne postoji. Niko od istoričara koji u Srbiji pišu i na mađarskom jeziku nije se bavio njenim delom, ne spominje se ni u naučnom, ni u aktivističkom, ni u političkom diskursu.
Razlog za to se može pronaći u činjenici da Ida Sabo nije videla jugoslovensku/ srbijansku/ vojvođansku mađarsku zajednicu na način na koji ta zajednica danas vidi sebe.
Protivila se tzv. vertikalnom povezivanju, političkoj organizaciji na nacionalnoj osnovi, smatrajući da ono dovodi do razbijanja jedinstva, izolacije i stavlja narodnosti u položaj nacionalnih manjina jer će oni neminovno imati manje resursa – a to je pozicija koja je danas prihvaćena i normalizovana kao jedina moguća za pripadnike etnonacionalnih grupa koje nisu državotvorne.
Međutim, a(nti)nacionalizam za Idu Sabo nije značio zanemarivanje nacionalne pripadnosti, naprotiv, podrazumevao je jednako zalaganje svih za ravnopravnost naroda i narodnosti. Po istom principu po kome je verovala da se svi, i muškarci i žene, moraju boriti za žensku emancipaciju, smatrala je da i pripadnici naroda i narodnosti moraju da se bore protiv nacionalizma: „Ono što je problem u Senti, što je problem u Topoli, to nije samo problem Mađara, to je problem ljudi koji tamo žive isto tako.“
Kao članica Komisije za međunacionalne odnose Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, u nekoliko navrata je iznela stav da je nacionalna ravnopravnost povezana s klasnom borbom i zadatak svih komunista.
U diskusijama o nacionalnim nejednakostima u svetu i u Jugoslaviji, isticala je da se u socijalizmu „ne može govoriti o superiornosti ili inferiornosti naroda ili narodnosti, to bi bilo prevedeno u Jugoslaviji da, eto, što je srpski narod brojčano najveći on je superioran, a da su svi drugi inferiorni. […] Znamo, naša osnovna politika, a to je Program Saveza komunista Jugoslavije, zacrtala je obavezu komunista da se bore za nacionalnu ravnopravnost i za razvoj međunacionalnih odnosa. To je konačno i pitanje opstanka ove naše Jugoslavije. […. I] niko u ovoj našoj Jugoslaviji ne može i ne sme da se oseća niti superioran niti inferioran. To moram reći, i ja sam ušla u ovu partiju kao komunista, radnik, po toj logici sam pripadala inferiornoj naciji, a nikad se nisam osećala inferiornom“.1
Kako kćerka Ana prepričava, kada je pitala majku o Golom otoku, ona je rekla da je jedna opcija bilo to, a druga ruska okupacija, i da je Jugoslavija izabrala manje zlo.
O istoj temi u jednom kasnijem intervjuu kaže: „Bilo je grešaka, ali su one bile neminovne. Nema, i nije bilo, savršenog ljudskog društva, ali u socijalizmu se bar postiglo to da je brisana vekovna nepravda prema ženama.“
Ovaj način nepokolebljive odbrane tekovine Jugoslavije, skoro pa olako odbacivanje protivargumenata, viđenje negativnih strana kao cene koja se morala platiti – može proisticati samo iz dubokog uverenja u ispravnost ideologije u čije ime su dela činjena. Ova retorika i argumentacija su bile karakteristične za Idu Sabo i u odnosu na njen sopstveni život.
„Sreća moja, nikad nisam bila kukavica”, komentariše smejući se u intervjuu koji je dala u sklopu projekta „O slobodi”, duboko u svojim devedesetim, kako je u detinjstvu silom prilike naučila da pliva u Savi.
Hrabrost, principijelnost i borba označile su njen život. U stotoj godini života rekla je:
„[I]ako je bilo teško, nama je možda bilo i lakše negoli je danas. Jer mi smo bili puni vjere i jedinstveni […] Da sam samo malo mlađa i zdravija, i danas bih se borila, pogledajte u što se to pretvaraju Europa i svijet oko nas.“
