Jednom prilikom sam čekala neobično dugo, duže nego inače iako je tolerancija na redove u marketima kolektivno porasla, u marketu. Red je bio dugačak jer je na delikatesu radila samo jedna radnica koja ne može fizički da postigne da uradi sve poslove usluživanja i prodaje. Pokušavala je da se kroz šalu opravda kupcima, mahom ženama, jer je „spora“ – čeka penziju i nada se da neće morati i nakon odlaska u penziju da „dorađuje“ kako bi nadoknadila finansijske potrebe u starosti. Nisam uspevala da se udubim u razgovor, koristila sam čekanje da odmorim od celodnevnog bavljenja šestomesečnom bebom koja je ostala kod kuće sa tatom. Srećna što imam kome da ostavim bebu i trknem sama do radnje, odmarala sam razmišljajući šta sve treba da kupim, šta je sledeća namirnica koju uvodimo bebi, gde da kupim organsko, šta sve treba da uradim u ostatku dana – operem veš, sklonim čist, možda uspem i da se istuširam dok spava, ali me prekinulo pitanje žene ispred mene: „Jel tako komšinice? Tako je svima nama ženama.“
Svaki Osmi mart gledamo akcije za Dan žena u izlozima, kozmetičke preparate, veš i garderobu na popustima, nekad i po neka šerpa, skuplji tiganj, dobijamo cveće od kolega i poznanika, slušamo sa kiselim osmehom ili bez njega one stare dobre „a kada je dan muškaraca he he“.
Nisu prethodne godine ostavile neke naročite pobede iza nas, više su to gorke pobede – one koje slavimo iako im je kontekst poražavajući. Ali to su naše pobede, druge nemamo.
Problemi stari, primeri novi
Proteklu godinu obeležile su brojne borbe za bolji položaj žena. Kada se sve stavi na papir bude jasnije koliko je prava ženama oduzeto i uskraćeno, koliko energije i napora ulažemo u ponovnu borbu za ono što smo nekada već izborile.
Žene se i dalje teže zapošljavaju od svojih muških kolega. Prema nekim istraživanjima, razlika u stopi zaposlenosti u Srbiji iznosi 14 procentnih poena u korist muškaraca, a da bi Srbija u potpunosti zatvorila rodni jaz trebalo bi da se zaposli skoro 300.000 žena. Mlade žene ne dobijaju lako posao jer tek treba da rađaju a neki poslodavci ne vole bolovanja i porodiljska odsustva, dok žene starije od 45 godina imaju sve manje prilike da se (ponovo) zaposle, ukoliko nekom nesrećom izgube posao na kome su radile. Ukoliko ste žena sa invaliditetom, trans žena, pripadnica neke od manjinskih grupa, prilike za zaposlenje su proporcionalno manje.
Sistem ostaje neosetljiv na brojne apele i borbe da se makar zakonski osiguraju neka prava čije uskraćivanje od strane poslodavaca u proseku više pogađa žene. Radno zakonodavstvo se i dalje fragmentizuje, donose se uredbe i zakoni koji rad izmeštaju u tzv. radno angažovanje, čije uređivanje ostaje van Zakona o radu što poslodavcima odgovara mnogo više nego radnicama. Tako žene radno angažovane a ne zaposlene, nemaju pravo na odmor, nekada ni dnevni, o godišnjem da i ne govorimo, nemaju pravo na bolovanje, porodiljsku nadoknadu, nemaju pravo na minimalnu zaradu, pa ni sindikalno organizovanje.
Žene su u manjem procentu sindikalno organizovane od svojih muških kolega, a retko se nalaze i na rukovodećim položajima u sindikatima čak i u granama u kojima su pretežno zaposlene žene.
Žene su manje plaćene za iste poslove od svojih muških kolega, a kada posao izgube ne ostaju samo nezaposlene, nego vremenom i ekonomski neaktivne.
Male velike pobede
Ipak, o svim ovim problemima se priča, i pitanja se strukturno adresiraju. Organizacije iniciraju brojne kampanje i inicijative sa ciljem da se radna prava i ekonomski položaj žena poboljša. Udruženje Mame su zakon godinama adresira problem Zakona o finansijskoj pomoći porodicama sa decom i pitanje prava na porodiljsko odsustvo. Uspele su da uz pomoć zainteresovanih političkih organizacija podnesu i predlog izmene Zakona koji bi preduzetnicama omogućio ravnopravan položaj po ovom pitanju sa ženama koje imaju Ugovor o radu kod poslodavca. No, problem prava na porodiljsko odsustvo leži u Zakonu o radu, odnosno u činjenici da je veliki broj žena iz njega izuzet time što su radno angažovane a ne zaposlene.
Dok se čeka na ove promene, najavljen je i produžetak porodiljskog odsustva na minimalno 15 meseci. Ove promene su neophodne ukoliko se razmišlja o položaju žena – porodiljsko odsustvo, ukoliko ga imate, se sada završava sa detetovih navršenih 11 meseci, a polazak u vrtić se najčešće dešava između 12 i 18 meseci deteta. U međuvremenu, važi parola snađi se.
Radnice u kulturi su pokrenule kampanju „Za dostojanstven rad u kulturi“, organizacije civilnog društva i sindikati sprovode kampanju „Plata za život“. Kampanja „Koliki je moj deo“ o kojoj se izuzetno malo ili čak nimalo ne govori u javnosti, a koja adresira česte slučajeve osporavanja prava ženama na nasledstvo, konačno je dobila medijsku pažnju. Kako navode iz Ženskog udruženja, prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, u Srbiji živi 200 000 žena više nego muškaraca, „te bi logično bilo da više od polovine imovine bude u ženskom vlasništvu, ali situacija nije ni približno takva jer samo 25% žena ima imovinu upisanu na svoje ime.“
Brojni protesti protiv nasilja nad ženama su obeležili godinu. Najpre protiv lista Informer koji je objavio intervju sa silovateljem, a kasnije i oni protiv femicida nakon vesti o ubistvu dvogodišnje devojčice. Situacija je i dalje loša, samo nekoliko dana pre Osmog marta još jednu od nas je ubio bivši partner koji je imao zabranu prilaska. Na sred ulice.
Obeleženo je i 80 godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena (AFŽ) Jugoslavije, najmasovnijeg pokreta žena na našim prostorima. Obeležavanju je prisustvovalo više od sto delegatkinja sa prostora bivše Jugoslavije, sa ciljem da se ožive „sećanja na borbu žena Jugoslavije protiv fašizma i na Antifašistički front žena kao jedinstvenu, emancipatorsku i najmasovniju organizaciju od Drugog svetskog rata do danas“. Ovo okupljanje žena iz regiona sa idejom da se obeleži i slavi borba AFŽ-a koji je ravnopravno učestvovao u borbi protiv nemačke okupacije i borbi za prava i ravnopravnost žena, održava ideje borbenih partizanki živim i prisutnim. Svakodnevica ove ideje često nadjača, nadglasa, ali su tu za današnje i neke buduće žene koje će doći.
I konačno – Marš
Ovogodišnji protestni marš nosi parolu „Dostojanstvo, plata, život“. Organizatorke su pozvale sve žene Srbije „radnice, sindikalke, službenice, profesorke, nastavnice, vaspitačice, bolničarke, doktorke, domaćice, majke i one koje to nisu, sestre, bake, negovateljice, učenice, studentkinje, aktivistkinje i mnoge druge“. Vraćajući se idejama prvih borbi za ženska prava koje su dovele do praznika koji danas obeležavamo, marš govori o ekonomskom položaju žena, o siromaštvu, radnim pravima, osmočasovnom radnom vremenu i rodno zasnovanom nasilju.
Nije marš organizovan samo u Beogradu, marširaće žene širom bivše Jugoslavije – u Zagrebu, Rijeci, Banjaluci, Sarajevu, Tuzli, Prištini, Skoplju, Podgorici, Ljubljani i mnogim drugim gradovima širom regiona.
Protestni marševi danas adresiraju pitanja koja su suštinski postavljena pre više od čitavog veka na ulicama Njujorka kada su žene marširale i borile se za kraće radno vreme i bolje i humanije uslove rada. Žene su se tada borile za svoje pravo glasa, demokratsku participaciju, osnivale sindikate u tekstilnim fabrikama i borile se za svoja radna prava. Danas, živimo svojevrsni paradoks. Žene ponovo sve glasnije govore o radnim pravima i uslovima rada, marširamo samo nekoliko dana nakon smrti četrdesetosmogodišnje radnice u fabrici Leoni.
U fabrici Leoni, radnici tvrde, uslovi rada su rigorozni. O tome smo na Mašini ranije već pisali. Za N1, radnici su nakon smrti svoje koleginice rekli: „U smeni od osam sati, a dešava se da se radi i 10 sati, imate samo jednu pauzu od pola sata. Ukoliko morate u toalet, potrebno je da tražite posebnu dozvolu. A plata na kraju meseca, sa svim tim navodnim prekovremenim radom ne prelazi 50.000 din. U fabrici je najmanje ljudi iz Kraljeva, jer više niko neće da radi. Videli su i otišli. Sada dovode radnike iz svih delova Srbije“.
Borba za ženska prava ovog Osmog marta ponovo dolazi sa ulice. Udruženo, sestrinski, glasno. Za radna prava, za bolji ekonomski položaj, za mogućnost da radimo dostojanstveno, da živimo od svog rada dostojanstveno, da budemo svoje i sigurne. Da ustanemo protiv nasilja, ugnjetavanja, eksploatacije koju svaki dan živimo i preživljavamo.
Solidarno sa našim koleginicama, drugaricama, poznanicama, ženama koje znamo i ne znamo, koje srećemo i koje ne moramo ni da sretnemo. Jer: „Jel tako komšinice? Tako je svima nama ženama.“
