Da li je veliki broj sindikalnih organizacija u jednom preduzeću dobar ili loš? Da li prisustvo više radničkih organizacija omogućava bolju poziciju radnicima u borbi za poboljšanje uslova rada, veće plate i napredak preduzeća ili to ipak vodi ka amortizaciji nezadovoljstva i razjedinjavanju radništva u određenoj firmi čime se i smanjuje njihova kolektivna snaga?
Procenjuje se da je nivo sindikalne organizovanosti u Srbiji na oko 25% zaspolenih radnika i radnica. Kada se u obzir uzme da je sve veći broj ljudi angažovan po ugovorima „van radnog odnosa“ taj procenat je verovatno znatno manji a ono što je sasvim sigurno je da postotak organizovanih ljudi znatno varira u javnim preduzećima i upravi gde je iznad proseka i u privatnim kompanijama gde je često zanemarljiv ili nepostojeći.
U procesu privatizacije, u pojedinim firmama koje su preživele su i određeni sindikati nastavili da rade, dok je u novootvorenim privatnim kompanijama često jako teško organizovati sindikate o čemu govore i brojne opstrukcije rukovodstva i represija nad radnicima koji su bili pokretači organizovanja. U javnom sektoru sindikati su „nasleđeni“ iz socijalizma, a vremenom je njihov broj rastao – nove sindikalne organizacije su osnivane usled nezadovoljstva radnika delovanjem postojećih sindikata, često su novi sindikati bili i deo širih političkih borbi protiv režima, a sasvim sigurno ima i onih „žutih“ sindikata čije osnivanje i rast su podsticali poslodavci kako bi kontrolisali nezadovoljstvo velikog broja radnika i radnica.
O značaju delovanja sindikata u javnom sektoru i njihovom uticaju koji prevazilazi isključivo bavljenje radnim pravima zaposlenih u preduzeću, pa tako i o potrebi njihovog vezivanja za određene političke ili poslodavačke strukture dobru pouku daju štrajk rudara „Kolubare“ 2000. godine što je bio jedan od značajnijih momenata u svrgavanju režima Slobodana Miloševića. Isti sindikat „Kolubare“ i Sindikat radnika EPS-a su 2014. bili jedini koji su podržali usvajanje novog Zakona o radu što je tadašnjoj (i sadašnjoj) vlasti bio značajan argument u usvajanju zakona protiv koga se i danas mnogi sindikati aktivno bore.
Zanimljiv je i štrajk u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograd iz 1998. godine. Prva potpuna obustava javnog prevoza je na nekoliko dana paralisala glavni grad, ali je i poslužila kao izgovor tadašnjim vlastima da u sistem javnog prevoznika uvedu privatna preduzeća koja od tada imaju sve veći udeo u prevozu beograđana. Sindikati su se množili i u ovom javnom preduzeću, a protiv sledećeg velikog udara na funkcionisanje GSP-a – privatizaciju naplate karata, odnosno uvođenje BusPlus sistema, protestovalo je tri manjinska sindikata, ne i oni reprezentativni.
Prema dokumentima u koje su novinari Mašine imali uvid u ovom beogradskom javnom preduzeću trenutno, makar na papiru, funkcioniše čak 24 sindikalne organizacije. Ovako velika broj sindikata govori o sporadičnom nezadovoljstvu radnika, ali i o značaju koji poslovodstvo i vlast pridaju amortizaciji i kontroli tog nezadovoljstva.
Ne rade svi sindikati svoj posao
Za komentar smo zamolili i našeg stalnog saradnika, stručnjaka za radno pravo Maria Reljanovića iz Centra za dostojanstven rad, koji za naš portal kaže da je Zakonom o udruženjima predviđeno da se sindikat može formirati uz saglasnost najmanje tri lica što vidi kao jednu od važnijih manifestacija slobode udruživanja i pozitivno rešenje.
„Međutim, činjenica je da je nedostatak uređenosti sindikalnog udruživanja i način rada, odnosno relevantnosti sindikata, doveo do toga da mnogi radnici osnivaju sindikate samo zato što mogu, bez stvarne namere ili ideje kako da se bave sindikalnom aktivnošću. Neki do njih jednostavno žele beneficije koje bi potencijalno mogli imati kao sindikat (ili oni sami kao sindikalni funkcioneri), drugi na ovaj način žele da učvrste svoje lične pozicije u odnosu na poslodavca pa sindikat više predstavlja faktor pogodbe (za ličnu korist pojedinaca) nego kolektivno stvar radnika koji su u njega učlanjeni. Često i sami poslodavci idu ka tome da forsiraju osnivanje više žutih sindikata, ili da pokušavaju da usitne sindikate na što više manjih, kako ne bi dobacili do reprezentativnosti i kako bi ostali razjedinjeni“, kaže Reljanović za Mašinu.
Ove stavove dobro ilustruje dokument sa spiskom sindikata i brojem članova po radnim jedinicama u GSP Beograd u koji su novinari Mašine imali uvid. Sudeći po ovom spisku u 24 sindikata članarinu plaća nešto više od 7000 radnika i radnica, međutim na tom spisku su i sindikati koji imaju svega nekoliko članova, pa čak i samo jednog člana (pretpostavljamo da su od trenutka registracije neki otišli u penziju ili napustili firmu na drugi način).
Reljanović navodi još neke razloge koji doprinose velikom broju sindikata u javnom sektoru:
„U javnom sektoru, posebno u javnim preduzećima, postoji s jedne strane duža tradicija kolektivnog pregovaranja, a s druge strane javno preduzeće kao poslodavac se ne ponaša restriktivno kao privatni poslodavac, jer je pravna priroda javnog preduzeća u Srbiji jedinstvena – ona se štite kao komercijalna i nezavisna od države kada je potrebno primeniti neku restriktivnu politiku (na primer, zabranu zapošljavanja) a istovremeno njihove dugove po pravilu plaća država iz budžeta, dakle novcem svih građana. Odgovorna lica u javnim preduzećima postavljaju se isključivo prema političkoj pripadnosti, bez izuzetka na republičkom i lokalnom nivou, tako da se direktori lakše odlučuju za popustljive taktike u odnosu sa sindikatima, jer njihov opstanak na direktorskoj poziciji ne zavisi od profita koji naprave (ili ne naprave) kao ni od savesnog trošenja novca kojim raspolažu u najširem smislu.“
Ako se vratimo spisku 24 sindikata u GSP-u Beograd možemo uočiti još neke zanimljivosti koje idu u prilog iznetim tezama. Samostalni sindikat GSP Beograd je sa 3800 članova najveća sindikalna organizacija u ovom javnom preduzeću. Ipak, ovaj sindikat se javno ne oglašava o aktuelnim problemima u preduzeću kao što se ranije nije oglašavao o problemu sa BusPlusom. Dok se svakodnevno mogu pročitati vesti o manjku vozača i tehničkog osoblja u GSP-u, a radnici samostalno organizuju proteste na kojima govore o lošem radnom i materijalnom položaju, sajt ovog sindikata na prvi pogled više liči na stranicu turističke agencije. Radnicima su svakako potrebne povoljnije ponude za odlazak na prekopotrebne odmore koje im sindikat nudi, ali sasvim je sigurno da to nisu glavni problemi zaposlenih u GSP-u.
I javni i privatni poslodavci pritiskaju
I dok u javnom sektoru imamo i više sindikata i onih koji su brojčano veliki u privatnom sektoru radnici muku muče sa osnivanjem svojih organizacija. Maria Reljanovića smo zamolili da prokomentariše i ove razlike u broju sindikata u privatnom i javnom sektoru.
„Što se tiče odnosa broja sindikata, sasvim je tačno da u javnom sektoru radnici najčešće nisu sprečavani da se sindikalno organizuju (ukoliko tako nešto ne ugrožava poslodavca, u suprotnom smo imali primere nepoželjnih sindikata na primer u Pošti Srbije, pa u policiji, vojsci….). U privatnom sektoru to nije slučaj, jer su poslodavci svesni da su odista nezavisni i kvalitetni sindikati odlično oruđe za ostvarivanje većih prava zaposlenih (što zaposlene čini skupljim) kao i odlično oružje za zaštitu ugroženih ili povređenih prava zaposlenih (što se opet najčešće dešava kako bi rad bio što jeftiniji a radnici zaplašeni)“, navodi Reljanović za Mašinu.
Kako kaže naš sagovornik u javnom sektoru radnici „najčešće“ nisu sprečavani da se organizuju, nažalost sve je više primera pritisaka na sindikalne aktiviste upravo u javnom sektoru. Tako smo nedavno pisali o pritiscima s kojima su suočeni upravo sindikalci u GSP Beograd – kao što se može i pretpostaviti radi se o članovima manjih sindikata koji su javno istupali o lošem stanju u preduzeću, veliki sindikati koji ne problematizuju rad rukovodstva nisu bili meta napada.
