Iako se o represiji nad aktivistkinjama i aktivistima koji se bore za slobode govori godinama, a Srbija zauzima neslavna mesta na rang listama u svetskim monitoring istraživanjima, poslednjih nekoliko meseci se nižu situacije zbog kojih se može reći da se represija povećava.
Od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu bilo je nebrojeno privođenja i hapšenja, pretežno aktivista i aktivistkinja, ali i političara bez političkog imuniteta. Neposredno pre ovog stravičnog događaja, privođeni su aktivisti koji su se suprotstavljali otvaranju rudnika litijuma. Pritisci postoje i na one koji štrajkuju tražeći bolje uslove rada.
Odgovornost za pad nadstrešnice
Neposredno pre početka prvog protesta u Beogradu koji je organizovan u cilju pozivanja vlasti na odgovornost zbog pada nadstrešnice i pogibije 14 ljudi, među kojima su i deca, priveden je aktivista Nikola Ristić zbog, kako je rekao, postojanja indicija o pozivanju na nasilno rušenje ustavnog poretka.
Dva dana kasnije, tokom trajanja protesta u Novom Sadu koji je organizovan istim povodom, uhapšeno je preko 14 osoba, pretežno mladih, dok je pomoćnik direktora policije, pukovnik Dragan Vasiljević, izjavio da je tokom te noći identifikovano 12 osoba koje su pravile nerede na protestu u Novom Sadu, navodeći da je za osam određeno zadržavanje i da je u pitanju veliki broj krivičnih dela. Nakon protesta priveden je aktivista Ivan Bjelić, kome se na teret stavlja krivično delo nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu za koju je zaprećena kazna između 3 i 12 godina zatvora.
Bjelić se, zajedno sa još nekoliko privedenih među kojima su i političari Miša Bačulov i Goran Ješić, i dalje nalazi u pritvoru koji mu je produžen na 30 dana. Iste večeri je priveden i aktivista pokreta Bravo, Miran Pogačar koji je najpre pušten pa ponovo priveden pre početka blokade mosta Duga u Novom Sadu. Aktivista Bojan Terzić iz platforme Solidarnost je uhapšen tokom trajanja skupa podrške uhapšenim aktivistima ispred Tužilaštva u Novom Sadu, ali je, prema njegovim rečima, posle 20 sati u samici pušten zbog nedostatka dokaza.
Protesti protiv rudnika litijuma
Tokom leta organizovana je serija ekoloških protesta protiv otvaranja rudnika litijuma i projekta Jadar kompanije Rio Tinto, koji su kulminirali masovnim protestom u Beogradu 10. avgusta. brojni aktivisti privođeni su, ispitavani, zadržavani u pritvoru, dok su neki pušteni na slobodu.
Tada su tokom blokade železničke stanice Beograd centar – Prokop, zbog remećenja javnog reda i mira, privedeni ekološki aktivisti Ivan Bjelić, Nikola Ristić i Jevđenije Dimitrijević, koji su osuđeni na po 40, odnosno 30 dana zatvora. Nakon pritiska javnosti, ova odluka je promenjena i oni su pušteni na slobodu.
Tom prilikom je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio da je ukupno „dovedeno 14 lica zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršila krivična dela, tri zbog sumnje da su izvršili prekršaje i dva lica koja su strani državljani zbog njihovog prisustva na protestu u blizini najvažnijih državnih institucija”, ali i da policija radi na identifikaciji drugih lica.
Kampanje blaćenja
Pored privođenja, ovi protesti su praćeni, prema otvorenom pismu organizacija civilnog društva, „propagandnom ofanzivom protiv navodnih stranih plaćenika koji u interesu neprijateljskih zemalja ruše državni poredak. Cilj takvih manipulacija koje plasiraju predstavnici vlasti i njoj bliski mediji je da se opravda represija prema političkim neistomišljenicima i da se građani strahom odvrate od učestvovanja u legitimnim i legalnim protestima“.
„U tom svetlu razumemo i ‘raskrinkavanje tokova finansiranja specijalnog rata protiv Srbije’ koje je na Informer televiziji 20. avgusta „uživo“ igrao Dragan J. Vučićević, vlasnik Informera. Bio je to ekstremno jeftin, ali i isto tako opasan pokušaj manipulacije javnošću, kojim se na nišan stavlja veliki broj ljudi koji pošteno rade u organizacijama civilnog društva“, piše u otvorenom pismu nakon emisije u kome se navodi i da je „Vučićević baratao i navodnim podacima koji nisu javno dostupni – npr. iznosima zarada“.
„To budi zastrašujuću, ali sasvim osnovanu sumnju da iz raznih državnih institucija zaštićeni podaci odlaze pravo u ruke čoveka koji je za svoj (vrlo unosan) posao odabrao da blati, kleveće i ugrožava nedužne. Neovlašćeno deljenje poverljivih podataka je krivično delo, a posebno je zabrinjavajuće kada se zakon krši pod okriljem institucija,“ rečeno je u saopštenju tom prilikom.
Podsetimo, krajem avgusta je televizija Informer emitovala „specijalni program ‘Ko sve, kako i zašto plaća antisrpske proteste u Beogradu i Srbiji’“ u kojoj je „glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević otkrio šeme milionskih transakcija, do detalja, iza kojih se krije pakleni plan za rušenje i otimanje države“. Tom prilikom su, između ostalog, targetirane organizacije Građanske inicijative, Centar za zaštitu ptica, Trag, Polekol, kao i zaposleni u ovim organizacijama.
Kampanja blaćenja je prema definiciji „nameran, smišljen pokušaj da se potkopa reputacija, kredibilitet i karakter pojedinca ili grupe, sa ciljem da odvrate pažnju javnosti od nečega“.
SLAPP tužbe
Protiv novinara i novinarki, ali i ekoloških aktivista i aktivistkinja se godinama podnose SLAPP – strateške tužbe protiv učešća javnosti koje se prema definiciji koriste planski protiv javnih čuvara demokratije i vladavine prava.
O “zabrinjavajućem stanju SLAPP tužbi u Srbiji i štetnom uticaju ovih pravnih postupaka na slobodu izražavanja na internetu, pravo na pravično suđenje i opštu dobrobit civilnog društva” pisao je Yucom – Komitet pravnika za ljudska prava, koji je u junu ove godine predstavio analizu SLAPP tužbi u Srbiji koje su usmerene na zastrašivanje aktivista i malih udruženja. U analizi se navodi da, prema izveštaju koalicije CASE, Srbija na desetom mestu po broju SLAPP postupaka.
Kako su prilikom predstavljanja analize rekli iz ove organizacije, umesto zahvalnosti za građansko angažovanje, oni koji se usude da progovore suočavaju se s ozbiljnom etiketom – izdajnici, a osnovni cilj SLAPP postupka je da ućutka one koji ukazuju na prekršaje pretnjom visokim naknadama štete, troškovima advokata, rizikom od gubitka spora i okupiranjem sopstvenih resursa za odbranu na na sudu.
„Radi se o specifičnim odnosima moći, gde onaj ko je nosilac pravnog napada ima neuporedivo više finansijskih sredstava i kapaciteta od onoga ko trpi napad. Upravo zato se u SLAPP postupcima javljaju javni funkcioneri kao privatna lica ili velike korporacije, naspram aktivista i novinara koji su tužena strana“, objašnjavaju iz Yucoma.
Prema izveštaju Slavko Ćuruvija fondacije i Centra za pravosudna istraživanja „Sloboda izražavanja pred sudom“, od marta do maja 2021. godine kompanija Milenijum tim je podnela ukupno 27 tužbi protiv osam medija i izdavača medija. Mnogi pravnici tumače ih kao SLAPP tužbe, rekli su u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, dok su iz kompanije negirali da je reč o SLAPP tužbama.
Kao drugi primeri SLAPP tužbi navode se tužbe protiv portala KRIK ili one protiv aktivistkinje Dragana Arsić i drugih iz Pokreta Odbranimo šume Fruške gore.
Srbija je, tako, nominovana za SLAPP državu 2021. godine.
Posledica – efekat zastrašivanja
Sećate li se blokada saobraćajnica zbog donošenja Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji? Bilo je to tokom 2021. godine, kada su aktivisti i aktivistkinje, ali i novinari, prijavljivali kako su ih pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova posećivali u večernjim i ranim jutarnjim časovima na adresama stanovanja pre zakazanih protesta, kako bi ih „upozorili da je blokada saobraćajnica krivično delo“.
„Efekat hlađenja“ se prema definiciji odnosi na pojavu u kojoj se pojedinci ili grupe uzdržavaju od izražavanja mišljenja i stavova iz straha od odmazde, krivičnog gonjenja ili kaznene akcije vlasti. Tako se posledično stvara autocenzura koja odvraća demokratske aktere kao što su novinari i aktivisti i aktivistkinje da govore i delaju.
Kako piše u publikaciji Saveta Evrope, u mnogim zemljama novinari i drugi medijski akteri se suočavaju sa cenzurom, političkim i ekonomskim pritiskom, zastrašivanjem, nesigurnošću posla, zloupotrebama zakona protiv klevete kao i fizičkim napadima.
Kako smo ranije pisali, u izveštajima Evropske komisije se efekat zastrašivanja pominje u kontekstu političkih napada, kampanja blaćenja, tužbi i pretnji koje su usmerene na novinare i novinarke, civilno društvo, sudije, tužioce i aktiviste/kinje. Ovakve akcije negativno utiču na društvo u celini, urušavaju stabilnost demokratije, umanjuju slobodu medija i izražavanja stvaranjem autocenzure, ali utiču i na sudstvo i njegovu nezavisnost.
Zastrašivanje pored otvorene represije pojačava i zakonska regulativa, ali i atmosfera u kojoj se ona menja. Podsećamo samo na (na molbu predsednika povučeni) problematični nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima i najnoviji nacrt Krivičnog zakona. Nejasne odredbe, problematični članovi, kratki rokovi za javnu raspravu i oštro protivljenje stručne i šire javnosti.
Beogradski centar za ljudska prava u Vodiču kroz član 11 Evropske konvencije o ljudskim pravima navodi da efekat zastrašivanja može ostati „prisutan i nakon oslobađajuće presude ili odustajanja od optužbi protiv demonstranata, jer ih i samo službeno gonjenje može obeshrabriti da učestvuju na sličnim skupovima“, te da je ovaj efekat „često prisutan u merama koje se tiču političkih okupljanja, jer bi njihovo suzbijanje generalno obeshrabrilo organizatore i učesnike da planiraju i učestvuju na protestima ili da se aktivno uključe u opozicionu politiku. Takve mere mogu da imaju ozbiljan potencijal da odvrate ostale pristalice opozicije i širu javnost od prisustva demonstracijama i, uopštenije, od učešća u otvorenoj političkoj raspravi“.
