Rastuće preduzetništvo u sektoru kulture mora biti prilično kreativno kako bi sebi obezbedilo dobre startne pozicije za nesmetani razvoj svog biznisa. Dok vlastima i velikim kompanijama (kulturni) preduzetnici predstavljaju mogućnosti novih zaposlenja i rasta profita kroz zajednička ulaganja, pred umetnicima i publikom koji taj profit i stvaraju, moraju se maskirati u aktiviste željne društveno-participativnih metoda delovanja.
Zazor centra od periferije i njegova gadljivost prema ljudima koji žele da pređu granice se može razumeti i kao odraz straha od onih koji žele da prevaziđu klasne granice. Aktuelno podizanje zida na mađarskoj granici je tako samo jedna od refleksija evropske imigracione agende.
Aktivističke grupe koje se bave biciklizmom postaju sve vidljivije u javnosti. Nažalost, zanemarujući nužnost sistemskih promena ova udruženja svojim delovanjem često završe samo kao simbol navodne participacije građana u rešavanju problema. Istovremeno, iza aktivnosti kojima pokušavaju da reše probleme “urbanog” biciklizma ostaju nereflektovane klasne razlike te tako potrebe velikog broja biciklista koji se ne pronalaze u njima ostaju po strani.
Iako svedočimo porastu građanskog aktivizma, čini se da je njegov najefektniji učinak stvaranje iluzije o mogućnosti društveno-političkog organizovanja. Istovremeno takve inicijative najčešće ne problematizuju neprikosnovenost privatne svojine ni kapitalističkog načina proizvodnje. Postavlja se pitanje kako uneti rascep u sistemsku logiku sprege kapitala, buržoaske države i civilnog sektora, koja toliko funkcionalno prikriva odnose eksploatacije u sferi ekonomije.
Predstavljen kao najznačajniji kulturni događaj u Srbiji, EXIT festival zauzima monopolsku poziciju na gradskim, pokrajinskim a često i republičkim budžetima. Ipak, sve je jasnije da se Exit radije treba posmatrati kao paradigma neoliberalnih procesa putem kojih se eksploatišu društveni resursi, infrastruktura i jeftina radna snaga, marginalizuje lokalna umetnička produkcija i konačno, proizvodi društvena segregacija.
Učestvovanje stanovništva u donošenju političkih odluka i rešavanju ekonomskih i drugih problema svoje lokalne zajednice strukturno je onemogućeno. Realne političke efekte koje su radnici i radnice nekada imali kapitalizam je nadomestio retorikom u kojoj se participacija građana postavlja kao temeljna stvar demokratije. Međutim, stvarno učestvovanje je omogućeno samo lokalnoj eliti koja radi za dobrobit kapitala a ne građana.
U godini u kojoj se u Srbiji očekuje privatizacija ili gašenje više od sedamdeset medija, sve je više rasprava o ulozi medija u očuvanju “javnog” interesa. Ipak, kako bi se u raspravama došlo do nekih konkretnih analiza, neophodno je reflektovati strukturnu ulogu medija u cirkulaciji kapitala, kao i ograničenja državne administracije u regulaciji medijskog polja u okviru kapitalističkih načina proizvodnje.
Dva dana pred održavanje referenduma u Grčkoj i dalje nije sasvim jasno o čemu se tačno odlučuje niti kakve bi političke i ekonomske implikacije te odluke bile. Ukoliko bi se na referendumu usprotivili nastavku štednje Grci bi mogli da naprave značajnu prekretnicu u evropskoj ekonomskoj politici. Međutim, kako bi to učinili prvo moraju da prevaziđu žestoke pritiske koje predvodi Nemačka sa ciljem isključivanja bilo kakve mogućnosti demokratske odluke i ekonomske suverenosti naroda na periferiji Evrope.
Od institucija kulture pa do novouspostavljenih centara kreativne industrije, kao jedan od najvećih problema u pogledu nerazvijenosti lokalne umetničke scene, ističe se nepostojanje umetničkog tržišta. Uspostavljanje istog te uključivanje scene u međunarodne umetničke tokove se postavljaju kao urgentna potreba. Ipak, stvarnost je malo drugačija; usled procesa u kojima država sve više postaje servis krupnog kapitala, dok se usluge javnog sektora komercijalizuju i komodifikuju, sfera umetnosti funkcioniše kao integralni deo tržišta.
Poljoprivredna korporacija Beograd je jedno od profitabilnih preduzeća koje vlada Srbije želi da privatizuje. Iako je prošao kroz niz restrukturiranja, ovaj nekadašnji kombinat i dalje predstavlja jednog od najvećih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji. Međutim, ostavši bez svojih prerađivačkih i distributivnih delova PKB je u sve većoj meri pritisnut uticajima monopolskog tržišta i privatnih interesa koji u njemu vide lak i brz profit dok primarni interesi društva za adekvatnom i dostupnom hranom ostaju zanemareni.
Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.
Prema posledicama koje novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama imaju na oblast kulture, nadležno ministarstvo pokazivalo je isključivo indiferentnost i nezainteresovanost. I dok institucije i akteri tog dela javnog sektora ostaju “zarobljeni” između starog zakonskog okvira i novih potreba, postojeći Zakon o kulturi samo doprinosi neoliberalnim reformama i preduzetničkoj retorici, dok se pitanje javnog interesa u kulturi zamagljuje.
Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Da li su frilenseri radnici, ili je pak njihova klasna pozicija bliža srednjoj klasi? Ova dilema se godinama provlači u diskusijama među kulturnim, naučnim i medijskim delatnicima. Međutim, dok se licitira o tome ko je u lošijoj poziciji izostaje prepoznavanje sistemskih promena koje su prekarne radne odnose učinile pravilom u gotovo svim oblastima.
Pod utjecajem dominantnog diskursa tijekom posljednjih dvadesetak godina vrlo je teško pojmiti bilo što vezano uz Vukovar, a da se ne tiče pojma žrtve. Tako se na trenutke može pomisliti kako grad nije ni postojao prije 1991. U tom kontekstu predratni podaci o radu vukovarskog kombinata Borovo i utjecaja koji je imao na razvoj grada govore sami za sebe.
Telekom Srbije, jedna od najvećih regionalnih telekomunikacionih kompanija nalazi se u središtu aktuelnog talasa privatizacije. Predstavnici MMF-a, vlada Srbije i domaći „privrednici“ ulažu velike napore kako bi privatizaciju predstavili kao neophodnu u cilju očuvanja konkuretnosti preduzeća. Međutim, nikako im ne uspeva da objasne kako Telekom, sa velikim udelom javnog vlasništva, uspeva da konstantno uvećava profit i bude daleko ispred svojih konkurenata na tržištu.
Sve je više krupnih investicija na Balkanu kojima kineske kompanije krče svoj put ka ujedinjenom tržištu Evropske unije. Kako bi u što kraćem roku plasirali svoju robu u EU potrebna su ulaganja u izgradnju nove infrastrukture, putem kojih im i ekstrakcija lokalnih sirovina postaje sve dostupnija. I pored prisutne kulturne mistifikacije čini se da logika kineskog kapitala ipak ne odstupa od one zapadnoevropskih kompanija prisutnih u regionu.
Kulturni centri pet beogradskih opština, decenijama značajni za svoje lokalne zajednice, biće skinuti u potpunosti sa budžeta grada Beograda do 2017. S obzirom na aktuelnu politiku mera štednje, pritisak neoliberalne kulturne politike u smeru sve veće komodifikacije i komercijalizacije sektora kulture, te sveprisutnog mita o mogućnosti samoodrživosti javnih ustanova, može se zaključiti da će mesto kulture u proizvodnji društvenosti kao i njen politički potencijal biti sve ugroženiji.
Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su - u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice - užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su – u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice – užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Socijalni pokreti i organizacije u Španiji koji se bore protiv deložacija kreditno zaduženih stanovnika uspeli su poslednjih godina da angažuju veliki deo populacije ove zemlje. Uprkos uspesima u odbrani velikog broja ugroženih, aktivistički rad nije dovoljan za sistemske reforme. Skorašnji izbori u Španiji bi mogli pokazati da li postoje političke snage koje bi u saradnji sa novim društvenim pokretima donele te promene.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
