Ono što je sada izvesno je da se Stelantis kao suvlavnik fabrike Fijata u Kragujevcu prihvatio postignute dogovore radnika i države, odnosno predsednika Aleksandra Vučića. Preciznije, nakon razgovora radnici i njihovi sindikalni predstavnici su kompaniji uputili žalbu na iznos ponuđenih otpremnina što je menadžment prihvatio i započeo isplatu otpremnina od 790 evra po godini staža u Fijatu i po 500 evra za prethodne godine rada u Zastavi.
Za Maria Reljanovića, stručnjaka za radno pravo, glavni utisak je izostanak pravne države i izostanak očekivanja da ona i treba da postoji.
„Nema dakle više ni fingiranja, radnici su se otvoreno obratili predsedniku kao faktičkom epicentru (i jedinom centru) moći, predsednik je mimo svakog ustavnog ovlašćenja pregovarao u ime države (Vlade?) i dao svoju reč koja ovde očigledno važi mnogo više od bilo kakvog zakona, rekao je Reljanović za Mašinu.
Naš sagovornik smatra i da je apsurdno to da predsednik obećava bilo šta u ovom domenu ali posebno izdvaja obećanje onima koji prihvate niže otpremnine da će im „lično pronaći posao u Kragujevcu i okolini“.
Ipak, Reljanović smatra da neki radnici mogu biti i zadovoljni sa onim što su isposlovali kod predsednika, ukoliko to zaista bude i realizovano.
„Kada je reč o suštinskim zahtevima, mislim da jedino oni koji će ostati da rade (odnosno ostati u radnom odnosu, a neće raditi) mogu biti zadovoljni. Oni će, ako je verovati poluvestima koje su objavljene u medijima, primati pune zarade do 2024. godine. Ovime će svakako najnezadovoljniji biti Stelantis koji je želeo da prođe bez ovakvih troškova ali pitanje je da li će uopšte Stelantis plaćati ove zarade ili će na konto njih dobiti još neku pomoć države“, kaže Reljanović.
On misli da su dobro prošli i oni radnici koji će prihvatiti otpremnine, kao i da je značajno to što će biti isplaćene i otpremnine za rad u Zastavi.
„Od samog početka sam se pitao zašto se Zastava i FAS ne posmatraju kao povezana lica za koja se staž računa kumulativno; smatrao sam da je to verovatno rešeno (negativno po radnike) onim prvim ugovorom iz 2008. godine. Izgleda da nije, i dobro je što je i ovo postalo deo paketa, iako ne razumem kako se godina staža u Zastavi može smatrati manje vrednom od godine staža u FAS-u“, smatra Reljanović.
Blokada autoputa u Beogradu se još jednom pokazala kao uspešna strategija koja je vlast nagnala da brzo reaguje kako bi sprečila širenje nezadovoljsta, međutim to što je radnicima Fijata rešilo problem ujedno je otvorilo i pitanja o mogućnostima za dugotrajnije promene.
„Na taj način se istrošila još jedna energija koja je mogla da dovede do većih protesta, a radnici su (što je naravno i očekivano) ostali u okvirima svojih ličnih zahteva bez ikakve ambicije da postave ključna pitanja, kao što je ono kako su došli u ovaj položaj i zašto će automobilska industrija faktički biti ugašena u Srbiji nakon (ili još bolje uprkos) neverovatnim davanjima države koja su se pokazala kao bukvalno rasipanje para“, kaže Reljanović za Mašinu.
Rešenje gorućeg problema je još jednom potvrdilo koncept neodgovornosti, veruje naš sagovornik – da li će i ko i kada odgovarati za loše vođenje politike prema radnicima i privredi?
„Može se u tom smislu očekivati da će država i dalje izbegavati da rešava bilo koje teško ekonomsko ili socijalno pitanje, i da će i ubuduće samo gasiti požar koji nastane kao posledica eskalacije nekog problema, dok na korene problema nikako neće delovati“, zaključuje Reljanović.
Glasna tišina sindikata
Tokom prethodnih mesec i po dana, koliko traju poslednja dešavanja u Fijatu, primetan je bio i izostanak reakcija i akcija sindikalnih centrala.
Da je poverenje u sindikate duboko poljuljano govori i činjenica da su u pregovorima pored predstavnika reprezentativnih sindikata učestvovali i predstavnici radnika koji nisu sindikalno organizovani, oni poučeni prethodnim iskustvima nisu imali poverenje u sindikate. Ipak, mora se priznati da su predstavnici Samostalnog sindikata i „Nezavisnosti“ u samoj kompaniji često jasno, povremeno i oštro, kritikovali i poslodavca i državu kao suvlasnika i da su hrabro stajali iza svojih zahteva.
Na kraju ostaje nejasno šta se desilo sa rukovodstvima njihovih sindikalnih centrala? Zar faktički prestanak rada jedne od najznačajnijih fabrika u Srbiji i gubitak par hiljada radnih mesta u Kragujevcu nije dovoljno značajan za šire sindikalno organizovanje? Zar „odlazak“ još jedne debelo subvencionisane strane kompanije nije dovoljno velik povod za glasnije istupanje protiv loših ekonomskih i privrednih politika u kojima su radnici uvek na šteti?
Sindikalne centrale nisu pozvale svoje članove na proteste radnika Fijata niti su najavile štrajkove solidarnosti. Autoru ovih redova nije poznato da su sindikalni lideri stali na čelo protesta kragujevačkih radnika niti da su imali izjave koje bi nedvosmisleno „zapretile“ širim sindikalnim akcijama.
Podršku radnicima Fijata su uputili neki pojedinačni sindikati i dugogodišnji sindikalni borci, a neki od njih su u svojim saopštenjima izneli i kritiku prema centralama sindikata.
Ovu tužnu situaciju je najbolje oslikao predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljibisav Orbović, koji je u izjavi za Betu izrazio uverenje da će radnici postići dogovor sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, kao i da je ispoštovao molbu ministarke rada Darije Kisić Tepavčević da sindikati ne učestvuju u pregovorima!?
Orbović je za Betu rekao i da nema razloga da centrala sindikata učestvuje u svakom pojedinačnom štrajku i protestu, „posebno ne kada na njih nismo ni pozvani, kao što to nisu učinili ni radnici Geoksa kada su protestvovali“.
Zašto li radnici Fijata nisu pozvali predsednika najveće sindikalne centrale na svoje proteste? Na sindikatima je da pronađu odgovor na ova pitanja a ono što je sada jasno je da će u tim diskusijama učestvovati i nešto manje radnika iz Kragujevca.
