Najbogatijih 1% čovečanstva je odgovorno za više emisija ugljen-dioksida od najsiromašnije (sic!) dve trećine, sa strašnim posledicama po najranjivije zajednice, navodi se u izveštaju „Veliki ugljenični jaz“, najopsežnijoj studiju o globalnoj klimatskoj nejednakosti ikada sprovedenoj. Izradili su je međunarodna konfederacija organizacija za borbu protiv siromaštva, Oxfam International, Stokholmski institut za životnu sredinu i drugi stručnjaci u saradnji sa Gardijanom.
„Klimatski jaz između bogataša koji proždiru ugljenik i siromašnih osetljivih na globalno zagrevanje“ prevedeni su u grafik koji, kako piše Gardijan, simbolično izgleda kao plitka čaša za šampanjac. Ako ste je nekad videli, naravno.
„Na vrhu je široka, ravna, vrlo plitka ‚posudica‘ najbogatijih 10% čovečanstva, čiji apetit za ugljenikom – kroz individualnu potrošnju, investicijske portfelje i udeo državnih subvencija i infrastrukturnih pogodnosti – čini oko 50% svih emisija“ ugljenika na planeti, piše u interaktivnoj mapi koja prati izveštaj. Najbogatiji, oni koji zagađuju kroz investicijske odluke i vozikajući se superjahtama, su na samoj gornjoj ivici grafika.
„Izveštaj otkriva da bi bilo potrebno oko 1500 godina da neko u donjih 99% u atmosferu ispusti onoliko ugljenika koliko najbogatiji milijarderi u jednoj godini“, konstatuje se.
Kako smo redovno pisali, UN upozorava se se preko 90% smrtnih slučajeva od ekstremnih vremenskih uslova dešava u „zemljama u razvoju“, odnosno zemljama globalnog juga. Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC UN) zato sve otvorenije traži radikalnu promenu ekonomskog sistema, nazivajući kapitalizam neodrživim, a globalni energetski sistem pokvarenim.
Svaki milijarder je odgovoran za milion puta više gasova staklene bašte nego prosečna osoba: na svakog milijardera dolazi i milion siromašnih
U takve spada i 12 milijardera koji sami godišnje proizvedu više gasova staklene bašte iz svojih jahti, privatnih aviona, vila i finansijskih ulaganja nego što su godišnje emisije energije preko dva miliona ljudi. U ove tajkune – kako ih naziva Gardijan – spadaju Džef Bezos, Roman Abramovič, Bil Gejts, Elon Mask i drugi.
„Milijarderi svojim jahtama i privatnim avionima stvaraju opscene količine zagađenja ugljenikom – ali to je manje od zagađenja uzrokovanog njihovim ulaganjima”, rekao je Alex Maitland, savetnik za politiku nejednakosti Oxfam Internationala. On je konstatovao da kroz svoje korporacije milijarderi uzrokuju milion puta više ugljenika od prosečne osobe. Krivica nije nepersonalna: milijarderi sami preferiraju ulaganja u industrije koje jako zagađuju okolinu, poput fosilnih goriva. Oxfam je ranije naveo da bi osamnaest dana profita naftne industrije pokrilo godišnju humanitarnu pomoć za ljude koji gladuju.
Kako smo ranije pisali, samo u periodu 2020-2022. milijarderi su zgrnuli više nego od početka veka, tako da je njihovo bogatstvo sada nekoliko puta veće nego 2000. godine. Svakih 30 sati jedna osoba postane milijarder, a milion ljudi osiromaši, objavio je Oxfam 2022. godine.
Srednje klase širom sveta odgovorne za polovinu gasova staklene bašte
Po klasifikaciji Oxfama u najbogatijih 10%, koji su odgovorni za polovinu emisija staklene bašte, spadaju i predstavnici srednje klase. To nisu neki nedodirljivi milijarderi koji se kupaju u šampanjcu – milijarderi su u gornjih 1% – nego zapravo svi koji zarađuju preko 40.000 britanskih funti godišnje (46.000 evra). U prevodu – srednje klase razvijenih zemalja (uključujući i Kinu).
„Najbogatijih 10% ljudi u mnogim zemljama uzrokuje do 40 puta veću emisiju ugljeničnih gasova koji zagreva klimu od najsiromašnijih 10% svojih sugrađana“, prema podacima do kojih je došao Gardijan. Ova razmera važi ne samo za zapadne, već i za zemlje BRIKS-a, Brazil, Kinu, Indiju. U SAD-u i Kini, su, štaviše: emisije gornjih 10% veće od donjih 70% zajedno, a Južnoafrička Republika je (očekivano) najekstremniji primjer, s otiskom prvih 10% jednako velikim kao i preostalih 90%.
Prvih 10% po prihodima čini ukupno 770 miliona ljudi, s gotovo dve trećine u zemljama s visokim prihodima, prema izveštaju Stokholmskog instituta za životnu sredinu i Oxfama.
Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih unutar država
Istraživači Oxfama naglašavaju da je pre 30 godina ključna „ugljenična nejednakost“ bila među pojedinim zemljama, ali da je sada jako upadljiva i ona unutar država, odnosno između njihovih socioekonomskih slojeva.
Tako je ugljična nejednakost između zemalja činila dve trećine ukupne ugljične nejednakosti 1990. godine, ali se sada čak dvije trećine ugljične nejednakosti zapaža unutar nacija, piše Gardijan. Zemlje u brzom razvoju, poput Kine, približile su se onima u bogatim zemljama, smanjujući razliku među državama, objašnjava direktor Svetske laboratorije za nejednakost, dr Lucas Chancel. Drugi ključni činilac je rastuća nejednakost u prihodima o kojoj ste na Mašini mogli redovno da čitate.
„Milijarderi su još uvek pretežno belci, muškarci i žive u SAD-u i Evropi, ali pripadnike ove uticajne klase superbogatih sve više možete pronaći u drugim delovima sveta. Milioneri su još rašireniji“, piše Gardijan.
Gardijan naglašava i da je individualni saobraćaj (koji se kod nas često zanemaruje jer imamo većih problema poput nefunkcionalnih termoelektrana na ugalj i zastarelih individualnh ložišta) ogromni uzročnik zagađenja koje proizvode srednje klase.
Dve petine onih „u sredini“ zagađuju duplo više nego što bi smeli ako želimo da izbegnemo klimatsku katastrofu, a siromašna polovina čovečanstva gotovo ništa
Grafik oblika plitke čaše za šampanjac pokazuje da se izdvaja 40% čovečanstva sa prihodima između srednjoklasnih i siromašnih, koji proizvode oko 43% gasova staklene bašte. Gardijan komentariše da su njihove „ugljenične navike“, odnosno ugljenični otisak koji prave, proporcionalne njihovom udelu u čovečanstvu – ali i dalje duplo veće nego što bi smele da budu ako nam je namera da ne proključamo kao u „paklu“.
Uz sve navedeno, podaci pokazuju da najsiromašnijih 10% u SAD-u još uvek ima veći otisak od 90% onih u Indiji. „Izveštaj pokazuje da su u 2019. godini – poslednjoj za koju postoje sveobuhvatni podaci – zemlje s visokim dohotkom (uglavnom na globalnom severu) bile odgovorne za 40 % globalne emisije CO2 temeljene na potrošnji, dok je doprinos zemalja s niskim dohotkom zemljama (uglavnom na globalnom jugu) iznosio zanemarivih 0,4%. Afrika, u kojoj živi otprilike jedan od šest svetskih stanovnika, bila je odgovorna za samo 4% emisija“, navodi Gardijan.
Čitava polovina „gubitnika“ nepravednog sistema proizvodi tek 7% gasova staklene bašte. „Na dnu su stotine milijuna koji žive u ekstremnom siromaštvu i jedva da se registruju u pogledu gasova sa efektom staklene bašte“, konstatuje se u izveštaju.
Podsetimo: IPCC izveštaji su „Atlasi ljudske patnje“
Siromašni su ti koji najviše stradaju. Izveštaj Međunarodnog panela o klimatskim promenama UN (IPCC) iz 2022. je pokazao da klimatske promene raspolovljuju svet, deleći ga na one koji raspolažu resursima da prežive nestabilnu proizvodnju hrane, opasne vrućine i podizanje nivoa mora, i one koji to nemaju. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš je ovaj izveštaj nazvao „atlasom ljudske patnje“, a kasnije pozvao i na „duboke reforme „disfunkcionalne, zastarele i nepravedne međunarodne finansijske arhitekture“.
Kako smo tada pisali, „najranjiviji ljudi i sistemi su disproporcionalno pogođeni“ klimatskim promenama koje uzrokuje ljudski faktor, ocena je UN. Procenjuje se da između 3.3 i 3.6 milijardi ljudi danas živi u okolnostima velike ranjivosti na klimatske promene, preovlađujuće u Africi, Južnoj Aziji, Južnoj Americi, malim ostrvskim državama i Arktiku. Apostrofira se i da su razlike u ranjivosti ekosistema i ljudi u različitim regionima i unutar njih posledica razlika u društveno-ekonomskom razvoju, nejednakosti, marginalizacije i kolonijalizma.
„Fizičke promene su važne, ali šteta koju uzrokuju ne zavisi od njihovih razmera, već od ranjivosti društava koje pogađaju“, preneo je 2022. Politico reči jednog od autora IPCC-ovog izveštaja. „Primera radi, Španija, Portugal i zapad SAD se već danas bolje nose sa nezapamćenim sušama nego Madagaskar, gde je dvogodišnja suša uzrokovala ogromnu prehrambenu krizu. U izveštaju se navodi i da je u poslednjih deset godina u jako ranjivim zemljama od poplava, suša i oluja stradalo 15 puta više ljudi nego u zemljama koje su označene kao ‚sigurne‘“, pisali smo tada, naglašavajući da su siromašniji, istovremeno, regioni koji snose manju krivicu za klimatske promene od razvijenih zemalja i regiona.
„Superbogati pljačkaju i zagađuju planetu do tačke uništenja“, kaže Oxfam.
Istraživanje „Veliki ugljenični jaz“ je spremano šest meseci, a Gardijan je izvode objavio 20. novembra.
Ovaj izveštaj nije jedina, već jedna od mnogih publikacija u kojima se argumentovano pokazuje da klimatska patnja nesrazmerno pogađa ljude koji žive u siromaštvu, marginalizovane etničke zajednice, migrante, te žene i devojke, one koji žive i rade napolju ili u domovima osetljivim na ekstremne vremenske prilike, kako se apostrofira.
Studije koje smo nedavno preneli pokazuju pokazuju da žene, dečaci i devojčice imaju 14 puta veću verovatnoću da će umreti tokom katastrofe od odraslih muškaraca. „Manje je verojatno da će te grupe imati ušteđevinu, osiguranje ili socijalnu zaštitu, što ih više ekonomski, ali i fizički izlaže riziku od poplava, suša, toplotnih talasa i šumskih požara“, dodaje se u izveštaju Oxfama.
“Superbogati pljačkaju i zagađuju planetu do tačke uništenja, a najveću cijenu plaćaju oni koji si to najmanje mogu priuštiti”, izjavila je zato Chiara Liguori, Oxfamova viša savetnica za politiku klimatske pravde.
Naftni lobi protiv nauke o klimatskim promenama i fonda za gubitak i štetu
Oxfam upozorava i na to da finansijska elita radi protiv mera za sprečavanje klimatske katastrofe:
„Ova elita takođe ima ogromnu i rastuću političku moć posedovanjem medijskih organizacija i društvenih mreža, unajmljivanjem reklamnih i PR agencija i lobista, te mešanjem u društvo s visokim političarima, koji su takođe često članovi najbogatijih 1%“.
U SAD-u, na primer, jedan od četiri člana Kongresa navodno poseduje dionice u kompanijama za fosilna goriva, ukupne vrednosti između 33 i 93 miliona dolara. U izveštaju se navodi da ovo pomaže da se razume zašto su vlade na globalnom severu osigurale 1,8 milijarde dolara za subvencioniranje industrije fosilnih goriva u 2020. godini, suprotno svojim međunarodnim obećanjima o postepenoj dekarbonizaciji.
Podsetimo, na prethodnom, dvadesetsedmom Samitu Ujedinjenih nacija o promeni klime, COP27, postignut je istorijski dogovor o tome da razvijene zemlje oforme fond za pomoć zemljama u razvoju u saniranju posledica globalnog otopljavanja, Fond za gubitak i štetu. Zemlje u razvoju su se u pregovorima oslonile na uticaj Kine, koja zasad neće ulagati u fond.
U proteklih godinu dana, ipak, na oformljavanju ovog fonda nije učinjeno previše – štaviše, postoje indicije da će se on dati na upravljanje Svetskoj banci, koja ne samo što je pod značajnim uticajem Federalnih rezervi, u praksi američke privatne banke, već i naplaćuje astronomske sume za vođenje računa, što obesmišljava fond.
I.K.
