Vlast retko, ako uopšte, propušta priliku da naglasi kako raste životni standard građana Srbije. Pojedini podaci, poput rasta iznosa prosečne plate i pada nezaposlenosti, koji, uglavnom u interpretaciji predsednika države, pokazuju da je siromaštvo Srba sve davnija prošlost, jesu tačni. Zato, kad političar iznosi podatke, uvek se valja setiti onlajn mudrosti da će statistika priznati bilo šta, ukoliko je dovoljno kinjiš.
Na sreću državni statistički zavod nije mnogo okrutan prema brojkama, pa nam i dalje zna da ponudi podatke koji korespondiraju sa uobičajenim iskustvom običnih ljudi. Tako, u novoj, kako zavod kaže „knjizi“ o instalacijama u stanovima statistika dopunjuje sliku o siromaštvu (koju mnogi vide i žive) i to, između ostalog sa, uoči zimskog perioda izrazito važnim, merenjem rasprostranjenosti grejnih tela.
Najpre, šta statistički zavod prepoznaje kao instalacije grejanja? Prema toj instituciji stan ili kuća ima instalaciju grejanja ukoliko su te instalacije postavljene najmanje u jednoj prostoriji i ukoliko dobijaju odnekud toplotu, nije važno da li ona stiže iz gradske toplane, kotlarnice zgrade ili joj je izvor u samoj stambenoj jedinici.
Služeći se takvom definicijom, Republički zavod za statistiku je tokom poslednjeg popisa stanovništva izbrojao da instalacijom grejanja od 3.613.352 stanova i kuća u Srbiji ne raspolaže oko 1,6 miliona. Preciznije, stanari 46% stambenog fonda dočekuju zimu bez instalacije grejanja, grejući se, nagađamo, individualnim ložištima ili ničim. Od stanova koji se greju, 31% biva zagrevana etažnim grejanjem, 20% centralnim grejanjem. U slučaju preostalih 3% stambenih jedinica ne zna se postoje li grejne instalacije.
Situacija je najlošija na jugu i istoku zemlje. U Pirotskoj oblasti svega 22,44% stanova raspolaže grejnim instalacijama.
Ukratko, ove brojke pokazuju nejednakost i siromaštvo, jer mnogim domaćinstivma nije dostupno kvalitetno i održivo grejanje. Nadalje, nedostatak jake mreže javnog centralnog grejanja, te oslanjanje mnogih na individualna ložišta čini ovaj sektor potrošnje energije neefikasnim, skupim i klimatski štetnijim.
O problemu energetskog siromaštva u Srbiji pisali smo ranije na Mašini. Tada smo se osvrnuli i na društveno štetne politike u oblasti javnih toplana koje sprovodi vlast na čelu sa SNS-om. Umesto da zbog pozitivnih klimatskih i socijalnih mogućnosti osavremeni i proširi mrežu javnog grejanja, vlast je eksperimentisala sa tarifnim sistemima što je u pojedinim gradovima dovelo do velikog rasta cena i, posledično, masovnog prelaska građana na individualna rešenja.
Rešenje je u javnim ulaganjima
Logika ulaganja u javni sektor je poprilično jednostavna. Kvalitetna i svima dostupna javna usluga čini dostojanstven život pristupačnijom neovisno od platežne moći pojedinca i budžeta domaćinstva. I obrnuto, što su javne usluge slabije i manjeg obuhvata to će dostojanstven život skuplje koštati. Nadalje, bez jakog javnog sektora nejednakosti se brže-jače produbljuju, što onda povećava broj domaćinstava kojima dostojanstven život može da bude samo predmet snova.
Kako je Srbija decenijama na političko-ekonomskom kursu izgladnjivanja javnog sektora, platežna moć građana sve više određuje stepen kvaliteta života koji oni mogu da ostvare. Zato, jedan od lakih načina da proverimo verodostojnost učestalih politikantskih izjava o rastu životnog standarda je provera visine minimalca i njena uporedba sa državno utvrđenim iznosom potrošačke korpe, odnosno sa proračunom tzv. plate za život koji vrše nevladine organizacije.
Minimalnu cenu rada — koju trenutno, prema sindikalnim izvorima, prima oko 400.000 ljudi — godinama utvrđuje vlast bez uvažavanja argumenata sindikata koji su članovi Socijalno-ekonomskog saveta (SES); i bez uvažavanja ekonomske realnosti u kojima mnogi u Srbiji žive. Tako, pre mesec dana minimalac je, u interpretaciji Vlade, rekordno povećan i sada iznosi oko 400 evra.
Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS „Nezavisnost“ su u dosadašnjim pregovorima tražili da se realizuje zaključak SES-a iz 2018. po kome bi vrednost minimalne potrošačke korpe do kraja 2021. trebalo da se izjednači sa vrednošću minimalne zarade, ali je zbog pandemije korona virusa ministar finansija tada rekao da se to odlaže do kraja 2023. godine.
Cena minimalne potrošačke korpe — čija sadržina nije jednaka dostojanstvenom životu — u maju je iznosila 57.754 dinara. Realniji dojam o trošlovima života daje propračun plate za život. Prema Centru za politike emancipacije plata za život na osnovu cena iz 2021. godine trebalo bi da iznosi 115.000 dinara. Kako su iz te organizacije objasnili, najmanje toliko bi trebalo da zarađuju radnica ili radnik u Srbiji kako bi mogli da pokriju troškove hrane, odeće, stanovanja i komunalija, javnog prevoza, obrazovanja, zdravstvene zaštite i minimalne štednje.
Zahtevajući institucionalno priznavanje kategorije plate za život kao merila dostojanstvenog života u zvaničnim statistikama i uvođenje kategorije plate za život u Zakon o radu, sa ciljem da se minimalna cena rada uskladi sa realnim troškovima života i potrebama radnika i radnica, tri sindikata i 18 udruženja građana potpisalo je krajem juna Deklaraciju o plati za život. Potpisnici su tada još jednom naglasili da je potrošačka korpa daleko ispod mere minimalno dostojanstvenog života ljudi.
Početkom oktobra na konferenciji u Draču potpisan je i Manifest o dostojanstvenom radu. Manifest je potpisalo dvadeset organizacija koje su se okupile na toj konferenciji i koje će formirati regionalnu koaliciju organizacija i stručnjaka.
I dodajmo, da što se statistike o siromaštvu tiče, svaki četvrti stanovnik Srbije je u riziku od siromaštva a svaki treći stanovnik od socijalne isključenosti. Zoran Ristić iz sindikata „Nezavisnost“ je u aprilu upozorio: „Problem nije samo minimalna zarada, već su problem i ukupne zarade, jer danas u Srbiji dve trećine stanovnika ima zaradu koja je manja od prosečne.“
Dakle, umesto bajki o rastu životnog standarda, krajnje je vreme za ozbiljno ulaganje u realno postojeću dobrobit ljudi.
Šta još ima u novoj pulbikaciji Zavoda za statistiku
Publikacija statističkog zavoda se osvrće i na energetsku mrežu i gasovod, te vodovod i kanalizaciju. Prema pisanju N1, a na osnovu podataka zavoda, 99,34% stanova ima instalaciju električne energije, dok je svega 11,19 odsto priključeno na gasovodnu mrežu. Instalacije za javni vodovod ima 75% stanova, bez ikakve vodovodne instalacije je 4%. Na javnu kanalizaciju priključeno je 57%, dok 3% domova nema nikakvu kanalizacionu instalaciju.
Cela publikacija dostupna je ovde.
A.J.
