Nakon što su pre nekoliko dana, meštani staroplaninskih sela i aktivisti neformalne organizacije Odbranimo reke Stare planine, vratili Rudinjsku reku u njeno prirodno korito, sada se pripremaju za protestni skup protiv izgradnje mini hidroelektrana 2. septembra na Crvenom trgu u Pirotu.
Proces pristupanja EU iziskuje 5,5 milijardi evra ulaganja u oblast voda. Uprkos veličini problema, pre svega u zaštiti i prečišćavanju, na delu je sistemska nebriga prema ovom važnom prirodnom resursu.
Okrugli sto „Važnost javnog sektora – voda i zdravstvo“ održan je juče u Domu sindikata u Beogradu, u organizaciji Centra za politike emancipacije (CPE).
Životi siromašnih i geopolitički potezi u Centralnoj i Istočnoj Aziji pokazuju nam kakve će biti posledice klimatksih promena.
Društvena potreba za obnovljivim izvorima energije postaje pomama privatnih investitora za profitom. Tako izgradnja mini hidroelektrana u zaštićenim zonama prirode može imati katastrofalne posledice po ekosistem. Posetili smo Staru planinu, područje gde bi reke uskoro mogle da nestanu u cevima.
Pravo na vodu je nominalno priznato kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Ipak, zdrava pijaća voda je u sve većoj meri izvor profita privatnih kompanija čime se njena dostupnost ograničava a ekosistem ubrzano uništava. O štetnosti privatnog vlasništva nad prirodnim resursima i njihovoj distribuciji nam govori veliki broj primera koji ujedno nose i poruku o nužnosti borbe za ostvarivanje prava na vodu.
Voda je prirodni resurs čija se količina i pristupačnost ubrzano smanjuju zbog intenzivne potrošnje, zagađenja okoline i time usko povezanih klimatskih promena. Budući da se radi o nezamenjivom resursu, ona je sve atraktivnija za tržište, o čemu svedoče privatizacije izvora i preduzeća u sektoru voda. Iskustvo pokazuje da od komodifikacije i privatizacije u ovoj oblasti korist imaju isključivo velike korporacije dok se posledice direktno odražavaju na kvalitet života korisnika.
Još jedan primer socioekonomskih posledica privatizacije vodosnabdevanja koje snose građani događa se u Bukureštu. Dvadesetpetogodišnji monopol privatne kompanije kojeg prati kontinuirano podmićivanje gradskih čelnika rezultirao je nepotrebno visokom cenom vode. Pritisak javnosti kroz nedavno započetu kampanju “remunicipalizacije” vodovodnih resursa ima za cilj ponovno podruštvavljanje gradskog vodosnabdevanja.
Prošlogodišnje poplave koje su pogodile ceo region odnele su veliki broj života i nanele veliku materijalnu štetu kako privredi tako i građanima. Poplave su sa sobom donele i saznanje o urušenom sistemu vodoprivrede u zemlji. Preduzeća koja su osnovana kako bi regulisala rečne tokove, gradila i održavala nasipe, nakon sprovedene privatizacije propadaju ili menjaju namenu, vode se profitnim interesom i zanemaruju opštu društvenu sigurnost i zaštitu. Prema sve učestalijim prognozama poplave se najavljuju i za ovo proleće, dok istovremeno vlast najavljuje dalju privatizaciju vodoprivrede.
Iz potrebe za konstantnim širenjem tržišta i nalaženjem novih prostora za stvaranje profita kapital se na globalnom nivou sve više okreće onim uslugama i resursima koje smo dugo shvatali kao javne i zajedničke. Mere štednje su u mnogim zemljama iskorišćene kao izgovor za privatizaciju vodosnabdevanja i vodnih resursa, što je kulminiralo nedavnom odlukom na evropskom nivou kojom voda prestaje da bude osnovno ljudsko pravo. Procesi u kojima voda dobija status bilo koje robe na tržištu, postaju sve primetniji i u Srbiji.
Već deset godina voda iz gradskog vodovoda u Zrenjaninu nije adekvatna za piće. Sva rešenja koja su različite gradske vlasti u tom periodu predlagala su išla u pravcu uvođenja privatnog kapitala u oblast vodosnabdevanja. Međutim, dosadašnja iskustva sa privatizacijom komunalnih preduzeća i usluga kao i prirodnih resursa pokazuju da korist imaju samo vlasnici kapitala dok se većina stanovništva suočava ili sa previsokim cenama tih usluga ili sa potpunim urušavanjem infrastrukture.
Već deset godina voda iz gradskog vodovoda u Zrenjaninu nije adekvatna za piće. Sva rešenja koja su različite gradske vlasti u tom periodu predlagala su išla u pravcu uvođenja privatnog kapitala u oblast vodosnabdevanja. Međutim, dosadašnja iskustva sa privatizacijom komunalnih preduzeća i usluga kao i prirodnih resursa pokazuju da korist imaju samo vlasnici kapitala dok se većina stanovništva suočava ili sa previsokim cenama tih usluga ili sa potpunim urušavanjem infrastrukture.
