Nazan Ustundag (Nazan Üstündağ), sociološkinja i feministkinja iz Turske u egzilu, govori o idejama Kurdskog oslobodilačkog pokreta, izgradnji novog društva i o posebno važnoj ulozi žena u tom procesu koji se odvija godinama usred rata. Nakon Turske invazije na Afrin i izostanka reakcije od strane zapadnih saveznika te države, jasno je da je međunarodna solidarnost sa Kurdskim oslobodilačkim pokretom od ogromnog značaja. Tekst prenosimo sa prijateljskog portala LeftEast.
Zahvalili bismo ti se najpre na tome što si prihvatila ovaj intervju. Danas, kada je Turska preplavljena propagandom i kada se svako ko u zemlji zagovara mir automatski etiketira kao „simpatizer teroristima“ i kao takav tretira, prečesto čujemo i strane novinare kako automatski ponavljaju stavove turske vlade: da je PYD (Stranka demokratske unije, kurd. Partiya Yekîtiya Demokrat – PYD) sirijski ogranak partije PKK (Kurdska radnička partija, kurd. Partiya Karkerên Kurdistanê – PKK), da postoji opravdana briga za bezbednost; često javljaju kako je značajan broju boraca YPG-a (Narodne zaštitne jedinice, kurd. Yekîneyên Parastina Gel – YPG) „neutralisan“ a da su gubici turske Vojske i FSA mali, te da se posvećuje „ekstremna pažnja“ zaštiti kurdskih civila. Čak i oni zapadnjački izveštaji koji se ne oslanjaju toliko na tursko gledište grubo svode postojeće procese na geopolitiku i preganjanje velikih sila: SAD, Rusije, Sirije, Turske, Irana. Naravno da ima i toga, ali da smo hteli da pišemo tekst o novoj „velikoj igri“ ne bismo Vas opterećivali. Danas bilo ko može da govori o Putinu, Erdoganu i Trampu, o „Rusima“, „Turcima“ i „Amerikancima“. Мnogo је mаnje onih koji imaju šta da kažu o izloženosti društava i ljudskim sudbinama na licu mesta. Ti si upravo takva osoba. Bila si u Rožavi i pisala o svemu tome. Možeš li nam objasniti kako je do toga došlo? Kakva je priroda vlasti u Rožavi? Izveštaji se kreću od opisivanja jednopartijske uprave do utopijske anarhije. Šta se zbiva kad se emancipatorne teorije i prakse sudare sa tradicionalnim (često plemenskim) društvom?
U Rožavi sam boravila četiri puta: dva puta u kantonu Džazira, i dvaput u gradu Kobane. Tri posete su bile deo istraživačkog projekta koji se bavi transformacijom Kurdskog oslobodilačkog pokreta, njegovim idejama i praksama. U kantonu Džazira sam u više gradova razgovarala sa predstavnicima vlasti, borcima YPG-a i YPJ-a (Ženske zaštitne jedinice, Yekîneyên Parastina Jin – YPJ), predstavnicima lokalnih skupština, pojedincima odgovornim za transformaciju pravosudnog i obrazovnog sistema i visokog školstva, ženama iz ženskog pokreta i jedinica za samoodbranu i sigurnih-ženskih-kuća u kojima se raspravlja o zločinima protiv žena i razrešavaju ženska pitanja. Posetila sam i grad Kobane u znak solidarnosti sa tamošnjim borcima, protiv agresije ISIS-a. Ponovo sam tamo boravila u svrhe istraživanja, ali su intervjui i posmatranja protekli u uslovima posleratnog opustošenja. Sve to se odigravalo tokom 2015. i 2016. godine. Stoga, iako i dalje nastojim da sve pomno pratim, moram da priznam kako neki od mojih komentara mogu biti zastareli.
Uprava u Rožavi je inspirisana idejama Abdulaha Odžalana (Abdullah Öcalan), lidera PKK-a, koji se od 1999. nalazi u tamnici-ostrvu Imrala u Turskoj. Što se tiče Rožave, interesantno je da se, ma koliko da su se YPG i YPJ svojom borbom protiv Islamske države proslavile širom sveta, solidarnost ispoljena ka sirijskim Kurdima znatno više zasniva na predstavi o zajedničkom neprijatelju nego na prihvatanju sličnih principa. Dok je za većinu ljudi na svetu ISIS oličenje SF apokalipse, grad Kobane je postao metafora za sekularizam, junaštvo, anti-terorizam i patriotizam, odnosno za vrednosti za koje se pretpostavlja da mogu da se suprotstave dolasku Sudnjeg dana i koje štite svet – a naročito zapadni svet. Međutim, ironično je što su se ideje koje inspirišu dešavanja u Rožavi razvile iz kritike zapadnjačke paradigme kapitalizma, pozitivizma, individualizma i profesionalizma. Zato je neophodno saznati više o idealima Kurdskog oslobodilačkog pokreta i njegovom delovanju na terenu da bi mogla da se mobiliše šira podrška u momentu u kojem, kako stvari stoje, on suočava sa napadima Turske, a SAD, Rusija i Evropa ga napuštaju.
Abdulah Odžalan, koji je jedan od ključnih kreatora ideala sirijskih Kurda u Rožavi, nije ni nativista ni anti-modernista. Naprotiv, on je privržen zapadnjačkoj kritičkoj misli i idejama podjednako kao i mitologiji i islamskoj istoriji. Ostajući veran marksističkoj kritici kapitalizma, on je, ipak, povezuje sa radikalnom kritikom države i patrijarhata zasnovanom na anarhističkoj, dekonstruktivističkoj, poststrukturalističkoj i feminističkoj teoriji. Pojednostavljeno, moglo bi se tvrditi da je po njegovom viđenju problem kapitalističke modernosti u tome što su sredstva za društvenu izgradnju i reprodukciju uzurpirali muškarci, država i buržoazija, i da će se tek ponovnim preuzimanjem i demokratizacijom tih sredstava društva i pojedinci emancipovati i osloboditi. Ženska, epistemološka, etička i estetska revolucija je ključna za takav projekat. Isto važi za novu koncepciju samoodbrane zasnovanu na izgradnji mreže odnosa kojima bi se društva osnažilа naspram države.
Odžalan smatra da Kurdi uopšteno, a Kurdski oslobodilački pokret naročito, imaju potencijal da budu začetnici formiranja novog društva i subjektiviteta, jer njihovo delovanje ima posledice na čitav region budući da žive bez države i rasejani u bar četiri zemlje na Bliskom Istoku. Delimično tradicionalni karakter društva i iskustvo kolonizovanosti u isti mah nose i prepreke i mogućnosti. Prepreke, jer Kurde čine konzervativnima i povremeno sklonim podržavanju vlastodržaca. Ali s druge strane, oni su sposobni da traže društvene forme koje se razlikuju od kapitalizma i kolonijalizma, čije ugnjetavanje su trpeli. Mogu da se okrenu sećanjima i tradiciji pri osmišljavanju novih oblika društvenosti. Proces formiranja novog društva je u sirijskom Kurdistanu već započeo pre revolucije 2011. godine, mada u potaji, i pod rizikom od hapšenja i surovog kažnjavanja.
Ideali Kurdskog oslobodilačkog pokreta koje je predstavljala politička partija PYD bili su već prihvaćeni među stanovnicima Rožave kada je počela sirijska revolucija.
Budući da PYD nije zahtevala suverenitet, a da je delovala pod pretpostavkom da će sirijska država pod Asadovom ili vlašću opozicije, ovako ili onako, nastaviti da postoji, PYD nije učestvovala u oružanim sukobima namenjenim zbacivanju režima i okrenula se mirnom modelu delovanja. Nazvala je to trećim putem i pregovarala sa različitim akterima širom Sirije radi produbljivanja demokratije i autonomije pod okolnostima koje su iz građanske revolucije prerastale u građanski rat. Godine 2012. je izbila revolucija u Rožavi i proglašena je autonomija kantona. Donesen je i Ustav koji je definisan kao dobrovoljni ugovor između naroda i grupa bez objedinjujućeg identiteta. U pojedinim delovima Rožave, gde je dalje bilo stanovništva lojalnog državi, državno prisustvo ostalo je netaknuto u obliku univerziteta, bolnica ili škola. Pregovori i sukobi sa njima su se, međutim, nastavili. Utom su i oni, naravno, direktno pogođeni ratom, budući da je ISIS postao primarni akter u Siriji.
Raspravljajući o novim institucijama u Rožavi, mnogi su naglašavali stvaranje Narodnih skupština kao osnovnih sredstava demokratije i razmatrali ih u kontekstu socijalizma dvadesetprvog stoleća. Iako je to svakako veoma važna dimenzija revolucije, promena koja se desila u Rožavi nije ograničena na demokratizaciju procesa odlučivanja. Ono što sam videla tokom vremena provedenog u Rožavi ja bih opisala kao revoluciju koja demokratizuje upravljanje (pravo, bezbednost, obrazovanje) i procese odlučivanja istovremeno.
Kao primarne potrebe društva Odžalan prepoznaje prehranu, reprodukciju i odbranu. Kako bi se te potrebe zadovoljile, društvo mora da organizuje društvene odnose, privredu i obrazovanje, ne dozvoljavajući centralizovanoj moći države da tu prisvoji upravljačke poluge. Revolucija u Rožavi uključuje stvaranje rodno ravnopravnih komuna, zadruga i akademija na svim društvenim nivoima tako da narod i žene mogu da povrate pomenute poluge i da ih zaštite od države, kapitalizma i patrijarhata. Dok komune kao osnovne društvene i političke jedinice treba da prepoznaju probleme, iznalaze rešenja i donose odluke, zadruge su ekonomske jedinice odgovorne za proizvodnju i razmenu. Akademije, s druge strane, akumuliraju i šire znanje i bore se protiv hijerarhijskih segmentacija i monopolizacija informacija. Komune imaju ko-predsedništva u kojima predsedavaju po jedna žena i jedan muškarac, i sa narastanjem potreba formiraju komitete. Gotovo svaka komuna raspolaže jedinicama za odbranu i mirovnim komitetima koji ljude štite od nasilja i rešavaju sukobe. Diplomatija, ekonomija i ekologija su drugi tematski primeri oko kojih se ustanovljavaju komiteti. U svakoj stambenoj jedinici paralelno s rodno mešovitim komunama postoje i isključivo ženske komune, koje imaju pravo veta nad odlukama prvih.
Kada su prošle godine YPG i YPJ oslobodili više gradova i sela od ISIS-a, nastali su novi kantoni sa pretežno arapskom populacijom. Kao rezultat toga, i zbog migracija stanovništva izbeglog pred sukobima koje nameće zvanični režim u Rožavu, uveden je složen izborni sistem kako bi različite zajednice, etniciteti, religije i ideologije mogle da budu predstavljenje na nivou kantonalne uprave. Naravno, radikalna demokratija se ne odnosi samo na izbore, već i institucije koje služe da unapred spreče pojave neoliberalnog razvoja, nacionalnu isključivost, patriotski gnev i centralizaciju suđenja. Dočaraću vam kako su ustrojene institucije odbrane, obrazovanja i prava.
Dok mlađi ljudi Rožave odlaze da se bore protiv Islamske države pristupajući YPJ i YPG, njihovi očevi, majke, braća i sestre preuzimaju odgovornost za javni mir i bezbednost. Kao i sve ostalo u Rožavi, i javne jedinice odbrane su formirane tek kada se ukazala potreba za njima, što se dogodilo kada je ISIS započeo kampanju bombaša samoubilaca usmerenu protiv Kurda. Danas, međutim, odbrambene jedinice imaju brojne sekcije koje se, recimo, bore protiv organizovanog kriminala. Poput komuna, svaki distrikt ima dve odbrambene jedinice – jednu mešovitu, i jednu u čijem su sastavu samo žene. Ženske odbrambene jedinice su isključivo odgovorne za zločine protiv žena. Sve jedinice imaju pravila, propise i podzakonska akta koje bi impresionirale većinu nevladinih organizacija za ljudska prava, budući da su ih sastavljali ljudi koji su trpeli povrede ljudskih prava i budući da su jedinice i same potpisnice više konvencija o ljudskim pravima. Dok sam boravila u Rožavi, članovi odbrambenih jedinica su radili na razradi novih „tehnika rehabilitacije“, poput smanjivanja kazne osobama koje nauče novi jezik, pročitaju ili napišu knjigu.
Zvaničnici zaposleni u jedinicama odbrane obavezni su da prođu kratku obuku pre preuzimanja dužnosti. Sprovode je bezbednosni centri koje vode ranjavani borci, poneki ne samo sa ratišta u Siriji već i iz gerilskog vojevanja protiv Turske. Trećina treniranih su žene koje kasnije zauzimaju mesta na odbrambenim tačkama koje vode isključivo žene. Tek polovina predavanja se odnosi na „stvarne“ vojne ili policijske teme. Ostalo se, kako mi reče jedan od predavača, tiče toga „kako revoluciju ne žrtvovati svojim emocijama besa, osvete i očajanja“. Ima tu pesničkih sesija, diskusija o zločinima koje je PKK počinila u danima svog nastajanja, sve sa ciljem razvijanja svesti o humanosti i praštanja, suprotstavljene vojno-bezbednosnom pritisku.
Medjutim, narastaju i tenzije. Dok odbrambene jedinice iz ideoloških razloga teže napuštanju svakog centralizovanog shvatanja odbrane i povratku sredstava odbrane narodu, kao posledica rata koji traje formira sve sofisticiraniji i regulisaniji sistem. Ponekad je dovoljno samo uporediti svoj model sa nekim manje demokratskim i opresivnijim da bi se bilo zadovoljno institucijama koje ste stvorili. Nekada, pak, utopija uzmiče, dok se ratom zahvaćenim prostranstvima Rožave gomilavaju leševi.
Rekla bih ponešto o obrazovanju. Kada sam bila u kantonu Džazira, obrazovni sistem je bio netaknut. Škole su radile i državni učitelji su primali plate. Tako su, što se tiče obrazovanja, u toku bili istovremeni procesi izgradnje i usklađivanja. Novina je bila, na primer, da se obrazovanje odvijalo paralelno na kurdskom, asirskom i arapskom jeziku. Ali, školski program još nije pretrpeo radikalne izmene.
Pored formalnog školskog sistema, uprave kantona su svima, a naročito ženama, omogućile pristup akademskim institucijama, u kojima se odvijaju diskusije o konceptima njihove nove paradigme, uključujući koncepte moći, države, demokratije, slobode za žene, ekologije, etike i estetike zasnovane na Odžalanovim tekstovima. Kako Odžalanova teorija spoznaje pretpostavlja da je znanje već unapred upisano u društvene prakse i da preživljava uprkos njihovoj uzurpaciji od strane kapitalizma, države i patrijarhata, cilj obrazovnih grupa je da se „oživi sećanje“ koliko i da se nauči. Predavači koje sam tamo intervjuisala su mi pričali kako je jedna od žena koja je pohađala te obuke na pitanje „šta je država“ odgovorila „ono pored čega svaku noć ležem“, svedočeći o intrinzičnoj povezanosti patrijarhata i državnosti. Takvi slučajevi su naširoko usmeno prenošeni, postajući neotuđivi deo narodne teologije u nastajanju.
U Džaziri postoji Univerzitet po imenu Mesopotamija. Verujem da kantonalni univerziteti sada postoje i u drugim mestima. Bilo kako bilo, ovaj univerzitet se sastoji od tri odseka: prava, istorije i sociologije i kurdskog jezika. Obrazovanje (obuka) na svakom od ovih odseka traje manje od godinu dana. Svaki odsek ovog univerziteta usmeren je protiv profesionalizacije i uske specijalizacije, i cilj mu je da obrazuje diplomce koji će usmeravati komune, zadruge i obuku na različitim regionalnim nivoima. To što su mnogi predavači i sami ne-stručnjaci (mnogi profesori su napustili Siriju) predavanja na ovim univerzitetima pretvara u mesta na kojima ljudi mogu da dograde svoje znanje u skladu sa dometima univerziteta i da tako ostvare vrednost koju zaslužuju. Primera radi, jedna osamdesetogodišnja kurdska žena predaje na odseku za istoriju i sociologiju pričajući o kurdskim narodnim bajkama i svom sopstvenom životu i iskustvima. Vlada nestašica knjiga. Dileme o tome kako da se vrednuje znanje, kako da se odrede radna mesta, kako sprovoditi istraživanja i kako dovesti nove predavače ponekad prisiljava univerzitete da imitiraju ustanove visokog obrazovanja u nacionalnim državama, što je jedan od problema koji revolucionari iznova ističu i koji kritikuju.
Druga oblast u kojoj „proces formiranja“ ostavlja svoj trag su pravo i pravosudni sistem. Narodne kuće i ženske kuće u Rožavi se trude da ostvare demokratizuju pravosuđa kroz dijalog i debatu. Slučajevi za koje se rešenje ne nađe u komunalnim komitetima za mir i pravdu se iznose u tim kućama, koje postoje u svakom gradu. Deo predstavnika ovih kuća je probran iz komuna, dok su drugi pravni stručnjaci i diplomci Mesopotamske pravne škole, a treći opet uvažavani i stariji članovi društva. Viđala sam ne samo kurdske žene, već i asirke i arapkinje kako iznose svoje slučajeve u ženskim kućama. Ono što na prvi pogled može delovati kao jednostavan problem ima potencijal da podstakne u ovim kućama ozbiljnu raspravu i razmatranja. Na primer, jedna je žena došla u kuću da se žali na muža koji je hteo da dovede drugu. Poligamija je po kantonalnom ustavu zabranjena. Zbog toga su predstavnici kuće posetili ženu koja je htela da postane druga supruga pomenutom čoveku, i saznali da ona odbija da odustane od svoje želje smatrajući da zbog godina ne bi mogla da nađe odgovarajućeg muža pod normalnim okolnostima. Pošto je insistirala na tome da uđe u taj brak, predstavnici ženske kuće su upali na venčanje i otkazali ga. Oni i dalje većaju o tome da li su svojom odlukom povredili prava žene koja je htela da se uda i kako da joj pomognu da nađe drugu priliku za budućnost koju bi smatrala dostojnom življenja.
Odluke narodnih i ženskih kuća ne prolaze bez preispitivanja jer su često neuobičajene. Katkad su i osporavane. Ponekad se suprotstavljene strane žale pravnim institucijama kantona. Teški krivični predmeti idu direktno pred zvanični sud. Sa druge strane, ljudi lojalni režimu radije se obraćaju državnom pravosuđu. Ukupno uzev, statistika Mesopotamske pravne škole pokazuje da se 90% slučajeva reši u okviru saveta zajednice i u narodnim kućama.
Nisam odgovorila na tvoja pitanja uopštavanjima već deleći sa tobom svoja zapažanja o različitim institucijama, zbog toga što mislim da moramo razumeti da je proces u severnoj Siriji otvoren, neujednačen, nepotpun ali strastven. Ljudi eksperimentišu sa različitim pristupima u pokušaju da teoriju sprovedu u praksi i tom prilikom nailaze na prepreke, ili se osećaju kao da umesto da ostvare nešto novo imitiraju državu sa njenim sistemom i suverenitetom. Nije u pitanju ni anarhistička utopija ni jednopartijska vladavina. Svakako sadrži jaku utopijsku komponentu. Ipak, rat, napadi, potreba da se bude predstavljen i reprezentativan, prepoznat kao entitet, bezbednosna pitanja, neophodnost brzine, manjak podrške u smislu informacija, ljudska i virtuelna moć, sve to vuče ovaj projekat u različitim pravcima, a te dinamike se usklađuju lokalno na svakom koraku i u svakoj instituciji.
Da li je moguće graditi demokratsko društvo u ratnim uslovima, koji kako na liniji sukoba tako i u pozadini zahtevaju mobilizaciju, centralizaciju i disciplinu? Iskustvo Ruskog građanskog rata – oprosti na proizvoljnom primeru, ali ja istražujem rusku kulturu – kao da sugeriše odričan odgovor. Da li je u slučaju Kurda drugačije?
Potpuno si u pravu. Ovo jeste važno pitanje. Specifičnost Rožave je i to što je podeljena na kantone. S jedne strane, rat iziskuje centralizaciju u pogledu raspodele resursa, donošenja odluka, regrutacije i bezbednosti. S druge strane, to što su kantoni veoma razlikuju po populaciji, geografskim odlikama, sirovinama, dostupnosti, mogućim savezima itd., otvara prostor za autonomije i raznolikost. Takođe, zbog rata i zbog toga što kantoni razvijaju demokratiju unutar već postojeće države sve je veoma osetljivo, što zahteva od uprave i revolucionara izuzetnu opreznost u prilagođavanju željama protivnika PYD-a, ili željama drugih etničkih grupa. Na osnovu iskustava iz Turske oni vrlo dobro znaju da se moraju približiti ljudima koji nisu njihovi istomišljenici, što ih dodatno, pored zahteva sopstvene ideologije, upućuje na demokratičnost. Ali, naravno, ima pitanja koja se moraju postavljati, koja se tiču njih koliko i nas. Na primer, kako će se oni/mi odnositi prema ISIS-ovima borcima, i simpatizerima ISIS-a? Šta znači pravda u ovim okolnostima? Kako će da de-demonizuju ISIS? Na kraju, upravo sada su mnogi ljudi u gradu Raka sklopili savez sa ISIS-om. Nisam imala prilike da postavim ova pitanja u Rožavi jer rat je bio veoma bolan.
Evo dodatnih primera: za vreme mog boravka u Rožavi vodile su se dve važne rasprave. Jedna se ticala razorenog područja grada Kobane. Mnogi od boraca su želeli da se ruševine očuvaju nedirnute jer su tu izgubili toliko ljudi. Hteli su da ih sačuvaju kao memorijal, i razbesneli bi se kada vide da ljudi nastavljaju sa životom, prodaju stvari, gromko se smeju i šta-ja-znam na mestima na kojima su njihovi drugovi ubijani. Meštani, s druge strane, od kojih su mnogi napustili Kobane tokom sukoba, hteli su da smesta podižu grad, da uklone sve tragove okupacije i da nastave život. Na kraju, nakon iscrpnih pregovaranja, jedno maleno mesto je obezbeđeno za memorijal.
Nadalje, uzmimo primer obaveznog vojnog roka. Naravno, mnogi nisu za to. Međutim, ne samo što su YPG-u potrebni borci, već vlada smatra i da zasnivanje vojnog angažmana na ličnom izboru stvara nejednakosti. Oni čiji su sinovi i kćeri poginuli u ratu veruju da su mnogo dali za Rožavu, te da i zaslužuju više. Kako li će se ovo pitanje rešiti. Mislim da je trenutno služenje vojnog roka obavezno samo u nekim regijama. Ovakvih je primera mnogo. Još jednom, slažem se da rat pojačava potrebu za kontrolom, bezbednošću, homogenošću i centralizacijom. Ipak, već ugrađene strukture demokratske autonomije takve zahteve preispituju, mada rezultatima nisu nužno svi zadovoljni.
Тokom svoje izvanredne borbe za opstanak, okruženi neprijateljima rešenim da ih unište – od država Turske i Sirije do značajnog dela sirijske opozicije koja najviše ljudstvom pomaže tursku invaziju na Afrin (nazovimo taj deo opozicije onim što su, nažalost, i postali – turski plaćenici) – PYD/YPG su sklopili savez sa čak dve imperijalističke sile: Rusijom i SAD. Da li ova savezništva iziskuju ideološke kompromise po pitanju samoupravljanja?
Ne, koliko je meni poznato. Ali, pravi odgovor na ovo pitanje bi zahtevao da budem na terenu. Znam samo dve stvari. Prvo: Kurdski oslobodilački pokret osuđuje korišćenje izraza poput „mi, Kurdi, nemamo prijatelja“, ili „Amerika je zaboravila na nas“, „Rusija nas je izdala“ itd. jer svoja savezništva sa državama vidi isključivo kao pitanje taktike, i gleda da obeshrabri oslanjanje na njih u narodu. Samo sa ljudima mogu da budu u strateškom savezništvu, budući da je njihova ideologija duboko kritički nastrojena prema državama, i naravno, prema imperijalizmu. Drugo, oni smatraju da im jedinu pravu odbranu od napada može pružiti široka povezanost sa ljudima, posebno ženama u Siriji, Srednjem istoku i svetu, i institucije koje stvaraju. Čvrsto veruju da je njihova utopija nešto što će uvek iritirati države, kapital i muškarce, i stoga jedinu samoodbranu prepoznaju u snazi koju generiše kolektivno delovanje.
PYD je nastala kao (ilegalna) politička stranka kurdske manjine koja se borila za elementarna prava. Tokom rata, njen domet je nadmašio tradicionalno kurdske regije, i ona je pokušala da predstavlja i Arape, Sirijce, Turkmene, itd. što se odrazilo i na promenu imena političkog entiteta, od Rožava (kurdska reč za Zapad) u Demokratsku federaciju Severne Sirije. Da li je ova promena od PYD/Rožava, od kurdskog nacionalnog projekta u multikulturalni, pan-sirijski, puka funkcija urgentnih ratnih potreba? Imate li predstavu koji su rezultati širenja PYD izvan tradicionalno kurdskog jezgra?
Definitivno nisu u pitanju urgentni zahtevi rata. Ne želim da kažem da Kurdi nisu patriotski nastrojeni ili da nemaju predrasude prema drugima. Sigurno da imaju. Ali ideologija Kurdskog oslobodilačkog pokreta protivi se davanju prednosti bilo kom identitetu, i u Turskoj i Siriji uvek svima predlaže demokratski projekat autonomnosti unutar nacionalne države. Savezništvo sa manjinama nije sklopljeno samo u Rožavi, već i u Turskoj gde HDP uključuje Jermene, Alevite, LGBTQ i druge ugnjetavane grupe. U svom odgovoru na tvoje prvo pitanje spomenula sam novi izborni sistem koji je osmišljen sa namerom da poveća zastupljenost Arapa, Asiraca, i drugih.
Takođe, ni jedan etnički identitet nema povlastice u Ustavu Rožave, koji povezuje sve ljude koji dobrovoljno biraju da žive u ne-etničkom, autnomnom i demokratskom društvu. Moramo imati u vidu da je u Severnoj Siriji predstavljeno puno bogatstvo raznolikosti Srednjeg Istoka: Čerkezi, Čečeni, Turkmeni, Asirci, Arapi, Kurdi i Jermeni. Naravno, neki su spremniji da učestvuju u novim institucijama od drugih, i na različite načine. Asirke su aktivnije, na primer. Asirci, Arapi, Jazidi i Aleviti imaju sopstvene odbrambene jedinice pod kišobranom YPG-a. Ko-predsednik kantona Džazira je jedan arapski šeik koji upravlja trećinom ašireta (plemena) koji se prostire od Jemena do Iraka. Kada smo razgovorali, bio je otvoren po pitanju etničkih različitosti, ali ne i rodne ravnopravnosti. Čujem da sada razmišlja drugačije.
Šta je specifično u vezi sa društvom Afrina u odnosu na ostatak Rožave — izuzev čisto geopolitičkih aspekata (odsustvo Amerikanaca, prisustvo Rusa)?
Što je najbitnije, Afrin nije iskusio rat sve do skorašnjih napada Turske. Bio je utočište za ratne izbeglice kako zbog svoje ekonomije tako i zbog geografske udaljenosti. Izrazito je brdovit i prekriven maslinama. Različite grupacije i porodice su tu dolazile, Arapi, Asirci, Jermeni, Aleviti, itd. Prva porodica koju su masakrirale turske bombe, na primer, bila je arapska porodica koju je u Afrin za vreme rata dovela potraga za bezbednošću. Ekonomija Afrina asimetrično učestvuje u ekonomiji kantona Rožave budući da to područje sa vrlo bogatom zemljoradnjom. Monstruozno je ironično što Turska svoje napade na Afrin naziva Operacija maslinova grana.
Rožava je pretrpela građanski rat, raspad države, i ekonomsku blokadu. Možeš li nam reći nešto o mestima koje si videla – kako sve tamo funkcioniše? Da li su dostupni struja, voda, telefonske i internet veze, ili osnovne komunalne usluge, poput odnošenja smeća?
Kada sam bila na licu mesta, konsultanti uprave kantona Džazira su mi objasnili da trenutno u Rožavi deluju tri sistema: „ratna ekonomija“, „otvorena ekonomija“ i „zadružna ekonomija“. Ratna privreda finansira rat. Uzevši u obzir da kantoni nisu međunarodno priznati i da nemaju zvanični status, pretpostavljam da se radi o neformalnoj privredi. Ono što proizvedu kantonalne uprave je takođe usmereno na ratne potrebe (imaju, na primer, radionice u kojima se šiju uniforme za borce). Otvorenu privredu usmerava ministarstvo ekonomije, koje definiše poreze i cene. Sa druge strane, „zadružna ekonomija“ je u laganom nastajanju i zasnovana je na zadrugama. Većinom su to zemljoradničke zadruge nastale na zemlji koja je ranije bila u vlasništvu države, a koju su kantonalne uprave razdelile zadrugama. Kantonalna uprava ima važnu ulogu u privredi kao kupac dobara koje proizvedu kooperative i pojedinačni odgajivači žitarica, ali i, konkretno, kao proizvođač, posebno nafte.
Moram da kažem da je za PYD otvorena ekonomija područje koje je veoma teško za intervencije. Radikalne promene brzo otuđuju ljude koji su navikli na nacionalnu, kapitalističku, patrijarhalnu privredu. Ipak, kantonalne uprave su pridobile njihovo poverenje obezbeđujući im besplatnu struju i vodu. Internet zavisi od turskih i sirijskih firmi.
Naredno pitanje je nemoguće za odgovoriti, ali moram da te pitam: kako uopšte realno možemo da ispoljavamo solidarnost sa Rožavom mi koji smo daleko?
Kada je ISIS ratovao za grad Kobane, YPG i YPJ su bili u veoma, veoma lošem stanju sve dok ljudi širom sveta nisu organizovali mitinge podrške. Upravo to je uverilo koaliciju da treba da se umeša i da podrži borce na zemlji bombardovanjem. Časopisi su svakodnevno prikazivali žene YPJ-a kao neke vile. Verujem da takva vrsta podrške treba da se obnovi ne zato što je turska država zla – a jeste – pretpostavljam da je zla država nešto uobičajeno što i ne traži odgovor – nego zato što Kurdi u severnoj Siriji pokušavaju, zajedno sa ostalim stanovništvom, da stvore nešto novo i prelepo što bi moglo i moralo sve da nas inspiriše. Ne mogu da zaboravim sliku kurdske komandirke i njene ženske čete, kako se obraćaju svetu kada je ISIS poražen u Raki. Govorila je na arapskom i objasnila da to čini iz poštovanja prema herojskim arapskim ženama koje su istrpele okupaciju od strane ISIS-a, i posvetila slavu svoje pobede svim ženama na svetu. Kako sada žene mogu da odćute, kada se žene ponovo bore protiv okupacije, i kada ih turska armija ponovo ubija, a njihova sakaćena tela snimaju i tvituju turski plaćenici? Mnogo toga mogu da urade ljudi izvan Afrina. Samo savezi, protesti, slogani, tekstovi, peticije mogu da pokrenu njihove zemlje da se usprotive ovim užasima. To bi, štaviše, bila pobeda ne samo za Afrin, već i za one koji su protestovali i pokrenuli civilne snage da utiču na svetsku politiku.
Na posletku, kako je biti teoretičarka koja se bavi ovim temama u Turskoj?
Pa, morala sam da napustim Tursku. Ipak, smatram se srećnom jer sam mogla da budem svedok istrajnosti i borbe Kurdskog oslobodilačkog pokreta i kurdskog naroda i njegovih saveznika. Kako reče moj prijatelj koji je poginuo u Kobanu u borbi protiv ISIS-a, njihov žilavi otpor i kreativnost donose svetu čuda. Oni nas primoravaju da razmišljamo na nove načine i razvijamo nove ideje i teorije. Oni od nas traže da budemo otvoreniji ka onom što se dešava na terenu. Šta više može feministkinja, sociološkinja, komunista da poželi?
S engleskog preveli: Iskra Krstić i András Juhász
