Dobar deo infrastrukturnih i proizvodnih postrojenja stvorenih tokom socijalističkog perioda, u kapitalističkoj transformaciji gubi svoju namenu. Umesto društvene korisnosti ovim prostorima se nameće novi naziv i obećanje o spasu u vidu braunfild investicija. Međutim, jedino radništvo i lokalna zajednica – oni koji su ih stvorili – mogu iznaći dugotrajno rešenje za ponovno stavljanje ovih građevina u upotrebu.
Otpor projektu Beograd na vodi, je kroz akcije koje organizuje inicijativa Ne da(vi)mo Beograd doveo do najmasovnijih protesta u poslednjih petnaest godina. I dok masovnost, ali i nejasnoće u političkoj artikulaciji protesta pozivaju na dalje analize i pokušaje usmeravanja pokreta, i dok je mogućnost politizacije protesta i dalje otvorena (ali i sasvim neizvesna), jedno je sasvim sigurno – ona se može desiti samo jasno levom politizacijom. Vidimo se na protestu!
Južna Srbija i njen najveći grad Niš se suočavaju s konkretnim posledicama tranzicije: opštom nezaposlenošću i sve većim troškovima života, ali i živim građanskim otporom. Kada se u ovakvim socijalnim prilikama pre više od godinu dana na Nišlije sručio i neosnovano, višestruko uvećan račun za grejanje, građani i građanke mahom starije generacije krenuli su da se spontano okupljaju u vidu protesta ispred gradske Toplane.
Proporcijalni odnos evropskih integracija i radnih prava je sve vidljiviji. Što smo bolji učenici i bliži Evropskoj uniji to su radna prava niža, a eksploatacija rada veća. Količina sloboda raste samo investitorima čija se komocija gradi na leđima radnica i radnika koji su sistemski maltretirani.
Proporcijalni odnos evropskih integracija i radnih prava je sve vidljiviji. Što smo bolji učenici i bliži Evropskoj uniji to su radna prava niža, a eksploatacija rada veća. Količina sloboda raste samo investitorima čija se komocija gradi na leđima radnica i radnika koji su sistemski maltretirani.
Nakon što je tokom ustaljenog „tranzicijskog“ puta deindustrijalizovano, Pančevo je nedavno ostalo i bez lokalnih medija. Privatizacija RTV Pančevo se može posmatrati kao paradigma učinaka novih medijskih zakona u kojoj medijski radnici ostaju bez zaposlenja a lokalno stanovništvo bez adekvatnih informacija.
Učestali protesti građana Niša otkrivaju sve veću socijalnu depriviranost velikog broja ljudi u ovom gradu. Deo problema je i deindustrijalizacija i posledično velika nezaposlenost. Na primeru fabričkog kruga Elektronske industrije to se toliko jasno vidi da izmišljene proslave i počasti rimskim carevima teško mogu da sakriju realnost.
Učestali protesti građana Niša otkrivaju sve veću socijalnu depriviranost velikog broja ljudi u ovom gradu. Deo problema je i deindustrijalizacija i posledično velika nezaposlenost. Na primeru fabričkog kruga Elektronske industrije to se toliko jasno vidi da izmišljene proslave i počasti rimskim carevima teško mogu da sakriju realnost.
Voda je prirodni resurs čija se količina i pristupačnost ubrzano smanjuju zbog intenzivne potrošnje, zagađenja okoline i time usko povezanih klimatskih promena. Budući da se radi o nezamenjivom resursu, ona je sve atraktivnija za tržište, o čemu svedoče privatizacije izvora i preduzeća u sektoru voda. Iskustvo pokazuje da od komodifikacije i privatizacije u ovoj oblasti korist imaju isključivo velike korporacije dok se posledice direktno odražavaju na kvalitet života korisnika.
Ako se ostave po strani delimično mitološke a delom marketinške priče o tužnom jugu i egzotičnoj i pikantnoj hrani Leskovac je grad nalik na mnoge druge u regionu. Sto pedeset godina duga industrijska tradicija sprovodiocima “tranzicije” nije puno značila, pa su fabrike razmontirali i prodali kao i u drugim gradovima. Radnici se i dalje nadaju boljem, ali je sve manje mladih da to bolje ostvare.
Liberalna imaginacija uspeha je gotovo po pravilu predstavljena u liku vrednog, kreativnog i dovitljivog biznismena koji je u pravom trenutku ugrabio pravu priliku. Biznismen se u takvoj naraciji konstantno suočava i sa pretnjama u vidu društva koje sprečava “uspeh”. Međutim, ovakav narativ ima i svoj neispričani deo o nasilju i eksploataciji.
Proces privatizacije još jednog lokalnog “javnog” medija – Radio-televizije Vranje, doprinosi raspravi na liniji mediji na tržištu vs. proklamovani “javni” interesi. S druge strane, pozorište “Bora Stanković”, suočeno sa problemom završetka rekonstrukcije zgrade, u sve većoj meri oseća pritisak komercijalizacije i komodifikacije kulturnih programa.
Uprkos “uspešnim” privatizacijama nekada razvijene hemijske industrije, Osijek i Kruševac postaju gradovi naseljeni bivšim radnicima u borbi za goli život. U skladu sa tranzicijskom naracijom propadanje ovih industrijskih gradova se najčešće pripisuje nikad iskorišćenoj ”prilici”.
Još jedan primer socioekonomskih posledica privatizacije vodosnabdevanja koje snose građani događa se u Bukureštu. Dvadesetpetogodišnji monopol privatne kompanije kojeg prati kontinuirano podmićivanje gradskih čelnika rezultirao je nepotrebno visokom cenom vode. Pritisak javnosti kroz nedavno započetu kampanju “remunicipalizacije” vodovodnih resursa ima za cilj ponovno podruštvavljanje gradskog vodosnabdevanja.
Kapitalizam je nastao kao reakcija na otpor ljudi koji su se borili protiv feudalnih odnosa.
Neposredni povod za aktuelne proteste poljoprivrednika su predložene izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji će imati negativne posledice na mala i srednja poljoprivredna gazdinstva. Odvajanje poljoprivrednika od zemlje, te pretvaranje zemlje u robu podređenu pritisku tržišta koja se koncentriše u malo ruku sve bogatijih, osiromašujući sve veći broj ljudi, nužna je pretpostavka kapitalizma. Dovoljno je okrenuti se realnoj istoriji koja govori o prinudnim ograđivanjima, proterivanjima, pljačkanjima i ubijanjima u agrarnoj oblasti.
Suprotno velikim nadanjima o rasplamsavanju sitnog biznisa, restauracija kapitalizma ugušila je socijalističke gigante, a nije pogodno uticala na razvoj mikropreduzeća. Istraživanja pokazuju da zakonitosti kapitalizma pogoduju razvoju monopola i oligopola, dok neoliberalna politika u Srbiji dodatno otežava poslovanje malih preduzetnika koji su često samo radnici u potrazi za poslom.
Smanjivanje medijskog pluralizma i koncetracija medijskog vlasništva posledice su delovanja tržišnih odnosa u medijskom sektoru. Dok negativne posledice tih procesa osećaju kako radnici u medijima tako i građani, proklamovani javni interes u medijima nije moguće ostvariti preko principa “privatizacija ili gašenje” kojeg se vlada Srbije drži.
Sporadično jadikovanje nad urušenim kulturnim vrednostima poslednji put se u javnosti pojavilo u liku desničarske studentske organizacije Sistem vrednosti. Njihova akcija i poziv na borbu protiv rijaliti emisija imala je velikog odjeka u javnosti, ali je ipak ostala zatvorena u puko moralisanje o posrnuću nacije. Okvir u kome nastaju rijalitiji – medijski zakoni, privatizacija medija i uslovi proizvodnje su ostali nepomenuti od strane desničara.
U već decenijama prisutnim procesima privatizacije i sistemskog urušavanja radnih i socijalnih prava, postavlja se pitanje o mestu i ulozi sindikata u odbrani javnog sektora i pokušaju njegove demokratizacije. Da li i gde je moguće detektovati politički potencijal sindikalne snage u Srbiji uprkos uzdržanosti javnosti od aktivnog davanja podrške sindikalnim aktivnostima, ili pak konstantne skepse među samim sindikalnim članstvom.
Poljoprivredna korporacija Beograd je jedno od profitabilnih preduzeća koje vlada Srbije želi da privatizuje. Iako je prošao kroz niz restrukturiranja, ovaj nekadašnji kombinat i dalje predstavlja jednog od najvećih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji. Međutim, ostavši bez svojih prerađivačkih i distributivnih delova PKB je u sve većoj meri pritisnut uticajima monopolskog tržišta i privatnih interesa koji u njemu vide lak i brz profit dok primarni interesi društva za adekvatnom i dostupnom hranom ostaju zanemareni.
Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.
Zakonski rok za privatizaciju medija u javnom vlasništvu ističe prvog jula ove godine. Sudeći prema toku ovog procesa ni samim medijskim radnicima i radnicima nije pruženo dovoljno informacija o tome koji mediji će zaista biti prodati i da li će se ispoštovati postavljeni rokovi. Dosadašnji rezultati privatizacije medija u Srbiji i regionu, aktuelni ciklus privatizacije, zatim pitanja radnog i socijalnog položaja novinara i novinarki, pozicija frilensera u ovom sektoru kao i mogućnosti alternativne produkcije i organizovanja radnika u medijima bili su tema panel diskusije organizovane u februaru 2015. u okviru projekta „Mašina: proizvodnja društvene kritike“.
Telekom Srbije, jedna od najvećih regionalnih telekomunikacionih kompanija nalazi se u središtu aktuelnog talasa privatizacije. Predstavnici MMF-a, vlada Srbije i domaći „privrednici“ ulažu velike napore kako bi privatizaciju predstavili kao neophodnu u cilju očuvanja konkuretnosti preduzeća. Međutim, nikako im ne uspeva da objasne kako Telekom, sa velikim udelom javnog vlasništva, uspeva da konstantno uvećava profit i bude daleko ispred svojih konkurenata na tržištu.
Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
