Sudeći prema dosadašnjim reformama u medijskom sektoru stupanje na snagu novog seta medijskih zakona sigurno neće dovesti do poboljšanja u ovom polju, već sasvim suprotno. Prema rečima naše sagovornice Dragane Čabarkape „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara“, a ta sloboda je već uveliko narušena prethodnim ciklusom privatizacije medijskih kuća, kao i smanjivanjem cene rada i radnih prava novinara i drugih radnika u ovom sektoru.
Skupština Srbije je 17. jula usvojila izmene Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tog dana dva najveća sindikata u Srbiji su stajala ispred Skupštine u „tišini povodom smrti socijalnog dijaloga“. Danas, 29. jula, na dan kada pomenuti zakoni stupaju na snagu, postavlja se pitanje da li za tim dijalogom treba žaliti ili ne. Jer, dok tripartitni dijalog navodno podrazumeva mogućnost alternativnog ishoda, postojeće liberalne ekonomske politike koje se donose to upravo isključuju – mogućnost ekonomske alternative.
Izmenama Generalnog urbanističkog plana Beograda, o kojima će se diskutovati na javnoj sednici 22. jula, gradske i državne vlasti ubrzano stvaraju uslove za realizaciju megalomanskog investitorskog projekta „Beograd na vodi“. Dok se obećava uključenje Beograda na listu globalnih gradova, pretvaranje u turistički i poslovni centar Evrope, zapravo se dešava deregulacija procedura u korist investitora, kao i dalja rasprodaja javne imovine i degradacija radničkih prava.
Izmenama Generalnog urbanističkog plana Beograda, o kojima će se diskutovati na javnoj sednici 22. jula, gradske i državne vlasti ubrzano stvaraju uslove za realizaciju megalomanskog investitorskog projekta „Beograd na vodi“. Dok se obećava uključenje Beograda na listu globalnih gradova, pretvaranje u turistički i poslovni centar Evrope, zapravo se dešava deregulacija procedura u korist investitora, kao i dalja rasprodaja javne imovine i degradacija radničkih prava.
Ovaj tjedan su u Srbiji i Hrvatskoj gotovo paralelno doneseni novi zakoni o radu. Oni svojom sličnošću prvenstveno svjedoče zajedničkoj političko-ekonomskoj sudbini postjugoslavenskih država. Pored klasične neoliberalne legitimacije, u srpskom slučaju, donošenje zakona prati izraženi rast autoritarnosti državnog aparata i koketiranje s regresivnim ideologijama, ali i masovniji prosvjed.
Kandidaturom za titulu “Evropske prestonice kulture” Novi Sad je postao još jedan od gradova u kojoj gradske vlasti koriste ovaj proces za brzu i efikasnu samopromociju. Projekat “Novi Sad 2020” se predstavlja kao mogućnost za promenu gradskog imidža, za poboljšanje funkcionisanja grada na ekonomskom, društvenom i kulturnom planu. Ipak, dosadašnja iskustva govore u prilog tome da se iza ovih projekata krije isključivo dugoročni privatni interes, dok poboljšanje uslova rada i života većine njegovih stanovnika uglavnom izostaje.
Kao jedan od svojih primarnih ciljeva Vlada Srbije je postavila mere štednje i racionalizaciju u javnom sektoru. Deo ovog procesa su i planovi za restruktuiranje javnog preduzeća Železnice Srbije za koje je planirano razdvajanje na više delova te njihova potpuna ili delimična privatizacija. Međutim, primeri ovakvog upravljanja železnicama u drugim zemljama nam pokazuju da to vodi dodatnom povećanju javnih troškova i prelivanju profita na privatne račune, kao i povećanju rizika od nesreća i smanjenoj dostupnosti železničkog prevoza.
Beogradski javni gradski prijevoz već dugi niz godina ne vrši svoju primarnu funkciju – osiguravanje kvalitetnog i svima dostupnog javnog prijevoza bez obzira na imovinski status. Izostanak infrastrukturnog ulaganja javnog novca otvorio je prostor za upliv privatnog kapitala. Gradska vlast, bez obzira koja ju stranka obnašala, svoju politiku gradi na koruptivnim pogodovanjima privatnim “partnerima” i represijom nad narodom koji se svi više odlučuje za neposredni bojkot nametnutih ograničenja. Pitanje je kad će se bojkot transformirati u artikulirani politički zahtjev.
Prema najavama gradskih vlasti u Beogradu, u narednom periodu će uslediti promene u načinu naplate i kontrole karata u javnom gradskom prevozu što će za većinu stanovnika za posledicu imati ograničenja u slobodi kretanja. Ipak, postoje primeri koji pokazuju da je moguće organizovati javni gradski prevoz na potpuno drugačijim osnovama, kako bi svima bio jednako dostupan.
Konstantne reforme u sektoru prosvete su obrazovanje podredile tržišnim interesima. Merama štednje i racionalizacijom prosvetnim radnicima se smanjuju plate i istovremeno nameću dodatni poslovi koji za posledicu imaju snižavanje kvaliteta u obrazovnom procesu.
Mere štednje koje sprovodi Vlada Srbije vode ka daljoj privatizaciji zdravstvenih usluga. Već možemo uočiti katastrofalne posledice guranja sektora zdravstva na tržište na primeru stomatoloških usluga, a samo mestimičan pogled na cene privatnih klinika jasno pokazuje da je „zdravlje“ postalo roba dostupna sve manjem broju ljudi.
Mere štednje koje sprovodi Vlada Srbije vode ka daljoj privatizaciji zdravstvenih usluga. Već možemo uočiti katastrofalne posledice guranja sektora zdravstva na tržište na primeru stomatoloških usluga, a samo mestimičan pogled na cene privatnih klinika jasno pokazuje da je „zdravlje“ postalo roba dostupna sve manjem broju ljudi.
