Marko Miletić 
Smanjivanje medijskog pluralizma i koncetracija medijskog vlasništva posledice su delovanja tržišnih odnosa u medijskom sektoru. Dok negativne posledice tih procesa osećaju kako radnici u medijima tako i građani, proklamovani javni interes u medijima nije moguće ostvariti preko principa “privatizacija ili gašenje” kojeg se vlada Srbije drži.
Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Proces privatizacije medija u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Vlast i opozicija su prilikom usvajanja seta medijskih zakona imale gotovo indetične stavove o “državi” kao lošem vlasniku u medijima. Međutim, situacija u medijskom sektoru nam pokazuje da sloboda medija nije primarno ugrožena usled javnog vlasništva, već pritisci dolaze upravo od strane privatnog kapitala.
Sudeći prema dosadašnjim reformama u medijskom sektoru stupanje na snagu novog seta medijskih zakona sigurno neće dovesti do poboljšanja u ovom polju, već sasvim suprotno. Prema rečima naše sagovornice Dragane Čabarkape „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara“, a ta sloboda je već uveliko narušena prethodnim ciklusom privatizacije medijskih kuća, kao i smanjivanjem cene rada i radnih prava novinara i drugih radnika u ovom sektoru.
