Park Palas u Beogradu je nedavno dobio, za sada privremenu, novu skulturu – Dolap, doktorski umetnički projekat umetnice Milice Ružičić koji je ujedno i nastavak njenih istraživanja i prikazivanja odnosa moći i klasno podeljenog društva unutar kapitalistički uspostavljenog sistema. Literarna osnova ove skulptorske celine je pesma Milana Rakića Dolap nastala 1902. godine, dok je ključna teorijska referenca tekst o ideologiji i državnim ideološkim aparatima, Luj Altisera.
Najavljeni novi zakon o visokom obrazovanju, koji predviđa uvođenje kategorije sufinansiranja pod izgovorom obezbeđivanja jednakih šansi za sve, zapravo predstavlja nastavak preduzetničke ofanzive na univerzitet. Time se obrazovanje stavlja u službu dužničke ekonomije u kojoj univerzitet postaje mesto na kome se socijalne razlike i nejednakosti direktno proizvode. Ovakvo stanje stvari mogu sprečiti jedino masovni pokreti.
Otpor projektu Beograd na vodi, je kroz akcije koje organizuje inicijativa Ne da(vi)mo Beograd doveo do najmasovnijih protesta u poslednjih petnaest godina. I dok masovnost, ali i nejasnoće u političkoj artikulaciji protesta pozivaju na dalje analize i pokušaje usmeravanja pokreta, i dok je mogućnost politizacije protesta i dalje otvorena (ali i sasvim neizvesna), jedno je sasvim sigurno – ona se može desiti samo jasno levom politizacijom. Vidimo se na protestu!
Nakon smena urednika i drugih zaposlenih i postavljanju novog Upravnog odbora, nedavna dešavanja na Radio-televiziji Vojvodine su kulminirala u protestima inicijative “Podrži RTV”. Ovaj direktni otpor i reakcija, pokrenut od samih novinara, izrasta u masovniji pokret koji pokušava da odbrani radna prava zaposlenih ali i da profesionalne zahteve pretvori u socijalne i političke.
Profesor sociologije Đokica Jovanović, je jednan od čelnika Udruženja predsednika skupštine stanara iz Niša, sa kojim smo razgovarali o njihovom dosadašnjem angažovanju, organizaciji i i metodama delovanja , zatim povezivanjem sa sličnim inicijativama u zemlji, osnivanju Gradskog veća u senci i nedavnoj najavi formiranja Zadruge.
Južna Srbija i njen najveći grad Niš se suočavaju s konkretnim posledicama tranzicije: opštom nezaposlenošću i sve većim troškovima života, ali i živim građanskim otporom. Kada se u ovakvim socijalnim prilikama pre više od godinu dana na Nišlije sručio i neosnovano, višestruko uvećan račun za grejanje, građani i građanke mahom starije generacije krenuli su da se spontano okupljaju u vidu protesta ispred gradske Toplane.
Viktor Ivančić se u javnom prostoru pominje kao jedan od osnivača i urednika Feral Tribunea, splitskog političko-satiričnog nedeljnika, ali to svakako nije dovoljno da se opiše njegov rad. Autor je i dva romana, jedne zbirke priča, nekoliko publicističkih i esejističkih knjiga, više od tri decenije ispisuje kolumnu Bilježnica Robija K, kolumnista je tjednika srpske manjine u Hrvatskoj Novosti, sarađivao je ili sarađuje s mnogim medijima (Peščanik, BH Dani i drugi).
Iza praznih floskula o „poboljšanju studentskog standarda i stanja u naukama“, kriju se sve teži uslovi studiranja – za one koji sebi to mogu da priušte. Logika „mera štednje“ je konačno pokazala svoje pravo lice u oblasti visokog obrazovanja, uvođenjem novih zakonskih okvira i strategija „razvoja“ koje predviđaju sve veći broj sufinansirajućih studenata i studentkinja.
Proporcijalni odnos evropskih integracija i radnih prava je sve vidljiviji. Što smo bolji učenici i bliži Evropskoj uniji to su radna prava niža, a eksploatacija rada veća. Količina sloboda raste samo investitorima čija se komocija gradi na leđima radnica i radnika koji su sistemski maltretirani.
Fotografije mnogobrojnih spomenika posvećenih revoluciji i narodno-oslobodilačkoj borbi podignutih u periodu između 1945. i 1990. na teritoriji Socijalističke federativne republike Jugoslavije, kao deo dugogodišnjeg projekta Marka Krojača (Marc Schneider), umetnika, fotografa i aktiviste (iz Nemačke), aktuelizovani su kroz nedavno otvorenu izložbu „Ovde je metak ludovao“ u Uličnoj galeriji.
U potpunosti nemarni odnos velikih sindikalnih centrala prema katastrofalnom stanju radnih prava, ove godine je kulminirao u povodu Praznika rada. Izostankom organizovanja prvomajskog protesta, štaviše, cinično prebacujući odgovornost za to na same radnike, sindikalni lideri su pokušali da ukinu mogućnost da oni koji tog dana, ipak žele da se priključe protestnoj šetnji, to i urade. Postavlja se pitanje, kome i čemu oni zaista služe?
Stanovanje je uvek u direktnoj vezi sa pitanjem odnosa između rada i kapitala. Za razliku od socijalističkog perioda gde je pravo na stan bila ustavom zagarantovana obaveza i deo zakonodavstva – čime je rešeno stambeno pitanje velikog dela populacije, danas se ono predstavlja kao individualna potreba koja se reguliše na tržitu.
Na drugom izdanju festivala savremenog eksperimentalnog filma REZ pod nazivom Rez na Berlin u organizaciji Teorije koja hoda, u Beogradu je gostovala Mince Tumešajt (Minze Tummescheit), članica umetničke grupe Cinéma Copains iz Berlina, koja je tom prilikom predstavila nekoliko svojih filmova, uključujući i dokumentarni serijal Radovi u toku (In Arbeit), svojevrstan lanac intervjua kao filmsko istraživanje realnosti.
Prvi maj simbolizuje borbu za ostvarivanje radničkih prava, za bolje uslove života i rada celokupnog društva. Iako je decenijama ovaj datum obeležavan u atmosferi slavljenja dostignutog stepena radnih prava i životnog standarda, već godinama unazad situacija je sasvim suprotna. I ove godine širom sveta biće organizovani protesti na kojima će ljudi zahtevati promene političkog sistema, očuvanje tekovina socijalne države i podizanje nivoa radničkih prava. Sa sličnim zahtevima Levi samit Srbije organizuje prvomajske proteste u Beogradu i Subotici.
Glasanje je završeno. Velika demokratska utakmica je odigrana a rezultat je očekivan. Deo redakcije Mašine dopunjen saradnicima, je ispratio izbornu noć i pokušao da izvuče neke zaključke iz dubina dosade kojoj smo prisustvovali.
Kao po pravilu i pred kraj ove izborne kampanje u javnosti su se pojavili panični „zdravi razumi“ zabrinuti da naši glasovi slučajno ne odu kakvom „zlu“. Ovaj vapaj „građanske” Srbije prećutkuje da je „zlo“ kontinuitet elita koje se smenjuju na vlasti – od predvodnika ratova, privatizacija, kreditnog pozajmljivanja, pa do novih ciklusa „reformi“ i štednji.
Bor je jedan od mnogih gradova u Srbiji koji svoj razvoj pokušava da preusmeri u pravcu uslužnih delatnosti. Ipak, očuvanje rudarske i metalurške proizvodnje i dalje deluje kao neizbežno iako je decenijski negativni uticaj ove industrije stvorio „crnu ekološku tačku“ koja dovodi u pitanje opstanak „zelenog prstena Bora“.
Panama pejpers su svetskoj javnosti još jednom ilustrovali načine na koje se bogatstvo preliva od siromašnih ka bogatima. Ipak, strogo kontrolisani dokumenti obrađivani i komentarisani na način da zaštite poslovanje ne malog broja kompanija iz zapadnih zemalja, neće ugroziti sistem koji je i stvorio mogućnosti za takvo prikrivanje poreza. Upravo ovako selektivan pogled na „aferu“ otvara prostor onim glasovima koji ovakve kriminalne radnje svode na poželjnu „poresku konkurenciju“.
Goran Jeras je inicijator i idejni tvorac prve hrvatske etične banke. Finansijska institucija koja funkcioniše po principima zadružnog upravljanja – etička banka ‒ namenjena je finansiranju društveno korisnih projekata i podsticanju privrednog i kulturnog života lokalnih zajednica. Sa Goranom smo, u Beogradu, razgovarali o motivima za osnivanje etične banke, njenim prednostima i razvojnim potencijalima, kao i o preprekama na putu osnivanja jedne ovakve organizacije.
Revolucionarni pokret studenata i studentkinja Beogradskog univerziteta ostavio je veliki trag u političkom životu Kraljevine Jugoslavije. Koliko su tadašnje antifašističke i antikapitalističke studenske borbe bile važne u istoriji studentskog organizovanja govore i istorijski podaci o broju studenata uključenih u njih; otprilike polovina od ukupnog broja studenata na BU bila je uključena u revolucionarne studentske pokrete.
Sporni Pravilnici o rangiranju naučnih časopisa i načinu vrednovanja istraživačkih rezultata, posmatrani u okviru širih društveno-eknomskih procesa, zapravo su samo nastavak „mera štednji“, pritisaka ka „racionalizaciji“ javnog sektora i uvođenja „principa preduzetništva“ u naučno polje. Takvo tretiranje humanističkih disciplina za cilj ima ukidanje njihovog značaja i doprinosa koji se ogleda u mogućnosti stvaranja kritičkog mišljenja, refleksivnosti i alternativa postojećem poretku.
