Državni vrh Srbije odlučio je da Turskoj izruči kurdskog aktivistu, žrtvu torture, što, u najmanju ruku, predstavlja kršenje zakona Srbije, kao i međunarodnih konvencija o pravima izbeglica.
Državni vrh Srbije odlučio je da Turskoj izruči krudskog aktivistu, žrtvu torture, što, u najmanju ruku, predstavlja kršenje zakona Srbije, kao i međunarodnih konvencija o pravima izbeglica.
U prethodnih nekoliko dana deo antifašističkih stranica na fejsbuku i neprofitnih medija iz hrvatske se našlo pod organizovanim napadima desničara.
Nedavni parlamentarni izbori na Kosovu i izglasavanje vlade čiji je premijer Ramuš Haradinaj javnosti u Srbiji su predstavljeni kao velika pobeda “srpskih interesa”. Međutim, ti navodni nacionalni interesi ne idu daleko od potrebe predsednika Aleksandra Vučića za održavanjem na vlasti stvaranjem daljih nestabilnosti u regionu.
Povezanost krajnje desnice sa fudbalskim navijačima je vremenom postajala sve veća, pa je od početnog ideološkog slaganja prerastala u jasniju političku saradnju. Da li su stadioni postali mesta gde veći deo (ekstremno) desnih aktivista politički stasava?
U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, danas je održana poslednja javna rasprava o predlogu „Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027“.
Uz učestalo ograđivanje od borbe za ženska prava i feminizma u mizoginoj političkoj kulturi žene se mogu nadati protokolarnom upotpunjavanju političkih pozicija. Učešće žena u desničarskim organizacijama, u Evropi i na lokalu, ovu problematiku naglašavaju još i više.
Crkva danas otvoreno podržava desničarske organizacije. Koliko je klerikalizacija društva važna u procesu tranzicije pokazuje sve bliskija saradnja države, crkve i desnice u bivšim socijalističkim društvima.
Omiljeni pajac aktuelnih vlasti, Miroljub Petrović, uspeva da promoviše svoje ideje sve većem broju ljudi. Paralelno s njim reklamira se i neonacistička organizacija Alternativa koja organizuje nastupe ovog filozofa. Tekst koji prenosimo pojašnjava kako ove pojave i njihove politike samo jačaju vladajuću ideologiju uz korišćenje javne infrastrukture i medijskog prostora koji kontroliše vlast.
Inaugurisan je novi predsednik Srbije. Dok ga je liberalna javnost nazivala „narodnjakom“, Aleksandar Vučić na mestu premijera vodio je najučinkovitiju antinarodnu politiku od pada režima Sobodana Miloševića.
Osim političko-ekonomske bezalternativnosti neoliberalizmu, političke formacije “druge Srbije” i konzervativna desnica jednako su skloni podeli biračkog tela na dobre i loše, pametne i glupe, vredne i lenje.
Aktuelni protesti u Rumuniji, izveli su na ulice do sada najveći broj ljudi u talasu masovnih demonstracija koji traje od 2012. godine. Korupcija kao povod nezadovoljstva nije nova stvar u političkom životu te zemlje, a osim velikog mobilizacijskog potencijala ona je postala i dobro oruđe za prikrivanje klasnih i ideoloških razlika.
Da li će predsednički izbori ponuditi nekakvu alternativu? Ako je i bilo dilema oko ovog pitanja, razvejao ih je već sam početak kampanja za izbore koji još nisu ni raspisani. Opozicioni kandidati svoje predloge svode na prepakivanje stare priče o manjem zlu – što samo prikriva nedostatak stvarnih alternativnih predloga.
Vešta upotreba društvenih mreža, antiimperijalistička retorika i prizivanje socijalne pravde deluju kao dovoljni za pozicioniranje na političkoj sceni. Međutim, da li iza pompeznih izjava nužno stoje antisistemski akteri?
Voz. Prethodnih dana veoma popularan termin u razgovorima širom regiona. Dok je za elite loše dizajnirani voz predstavljao ulog za nove izborne igre, za većinu populacije on izaziva sećanja i strahove na blisku ratnu prošlost.
Nakon sveopšteg iznenađenja i neverice, svima ostaje samo da prihvate rezultat predsedničkih izbora u Americi – Donald Tramp je pobedio. Ovakav ishod i novi predsednik u Beloj kući samo je novi nivo surove realnosti liberalne demokratije u kojoj elite ojačavaju mehanizme kontrole nad političkim i ekonomskim sistemima.
Prošlo je još jedno leto a sa njim polako jenjavaju i uzavrela nacionalistička naklapanja regionalnih političkih elita. Svako od „lidera“ je koristio ove političke tenzije kako bi se učvrstio na vlasti i popravio položaj svoje interesne grupe. Ipak, kiše jesenje nas polako vraćaju u realnost u kojoj se međunacionalni sukobi koriste kao paravan iza kojeg se kriju visoke cene i male plate, tamo gde ih ima.
Odmah nakon pokušaja puča u Turskoj koji se odigrao sredinom jula, usledio je talasa agresivne represije nad pojedincima i institucijama koji su bili označeni kao „neprijatelji“ nacionalnog jedinstva. Sada vlast na čelu sa Erdogenom nastavlja „čišćenje“ naročito u sektorima obrazovanja i medija. Ipak, dugoročnije gledano, intenzivirani pritisci vladajuće politike vrlo brzo mogu da se preusmere na levicu, radnički i kurdski pokret.
Relativizacija katastrofalnih učinaka ratova tokom devedesetih i njihovih žrtava su postali sastavni deo retorike jugoslovenskih političkih elita. Za njih je najzgodnije kada uz to mogu da se nadovežu i na tematiku Drugog svetskog rata i stradanja „njihove“ nacije. Takva politika prikriva činjenicu da su od rata korist imale jedino te iste elite, dok su stradali radnici i radnice i uništena društvena imovina.
Savremena srpska mitološka priča o „Zoranu” polako dobija svoje krajnje obrise. Prenošen od jedne do druge stranačke nomenklature ovaj mit je više od jedne decenije „demokratama” služio kao legitimacija „pravih” političkih vrednosti. Međutim, u poslednjoj epizodi glavni „arhineprijatelj” pokazuje da je zapravo on glavni nastavljač politika liberalizacije i privatizacije.
Kao po pravilu i pred kraj ove izborne kampanje u javnosti su se pojavili panični „zdravi razumi“ zabrinuti da naši glasovi slučajno ne odu kakvom „zlu“. Ovaj vapaj „građanske” Srbije prećutkuje da je „zlo“ kontinuitet elita koje se smenjuju na vlasti – od predvodnika ratova, privatizacija, kreditnog pozajmljivanja, pa do novih ciklusa „reformi“ i štednji.
Iako nova vlada Hrvatske nastavlja oprobani tranzicijski put strukturnog prilagođavanja, mnogi liberalni tumači su u njoj pronašli predskazanje novog talasa “društvene fašizacije”. Ipak, radi se o “kulturnom ratu” za koji podlogu daju izjave novog ministra kulture koje svakako nisu nebitne i imaju svoje materijalne uzroke u nacionalističkoj i neoliberalnoj borbi novih elita protiv tekovina socijalizma.
