Uprkos isticanju žena na vodećim pozicijama, jačanje desnih političkih organizacija na svetskom nivou dovodi do potrebe za snažnijim pozicioniranjem feminističkog pokreta. Očigledna potreba za prevazilaženjem kritike nacionalizma sa isključivo moralizatorskih pozicija podstiče dublje sagledavanje problema savremenog podređenog položaja žene.
Nekoliko stotina učesnica i učesnika okupilo se danas u Beogradu na „Ženskom maršu protiv fašizma“.
Institucionalno tretiranje žena na porođaju u Srbiji koje se doslovno graniči sa zlostavljanjem, dovodi do sve veće životne ugroženosti žena. Ovako alarmanta situacija u javnom zdravstvu, uz sve češće zvanične glasove protiv prava na abortus, deo su šireg patrijarhalnog i dehumanizovanog mehanizma strukturne opresije žena.
Abortus spada u onaj deo medicinskih usluga čija dostupnost nije ugrožena samo zbog višegodišnjeg urušavanja javnog zdravstvenog sistema. Mogućnost medicinskog prekida trudnoće je u sve većoj meri pod pritiskom zahteva različitih (neo)konzervativnih i patrijarhalnih društvenih grupa koje time ne samo da ugrožavaju zdravlje žena već i njihovo sticanje kontrole nad sopstvenim životom.
Sudeći prema podacima koji se mogu videti u „Indeksu rodne ravnopravnosti u Srbiji“ za 2016. godinu i u publikaciji „Žene i muškarci u Republici Srbiji“ koju je Republički zavod za statistiku izdao 2014. godine, u domenu rada razlika u položaju između muškaraca i žena u Srbiji je daleko lošija nego većini drugih evropskih zemalja. Rodni jaz je najveći u oblasti podele i kvaliteta rada, čak duplo veći od onog u Evropskoj uniji.
Kada građanski desničari govore o pravima žena, njihov suštinski cilj jeste da dokažu da je položaj žena u društvu zadovoljavajuć, ili čak privilegovan, te da je rasprava na tu temu izlišna i vredna ismevanja. Verbalne strategije kojima se desničari i njihovi simpatizeri u tome služe uglavnom se svode na omalovažavajuće tvrdnje da žene ne razumeju da sporne izjave zapravo i nisu seksističke, kao i da žene preteruju u borbi za svoja prava.
Predstava „Crvena ljubav“ koju režira Olga Dimitrijević, nastala je po motivima ruske spisateljice i revolucionarke Aleksandre Kolontaj i govori o revolucionarnoj ideji ljubavi, odnosno dovodi u pitanje patrijarhalne i kapitalističke društvene mehanizme koji su oblikovali današnje ljubavne odnose i proizveli njihove, još uvek aktuelne, društvene forme.
Pokušaj da se dekonstruiše patrijarhalni sistem, zatim podela na “muške” i “ženske” uloge u porodici, na poslu, u društvu, gde je rodna uloga unapred i uvek podređena, nije isključivo “žensko” pitanje. Borba za oslobođenje polovine ljudske – ženske – populacije, koja podrazumeva i problem neplaćenog kućnog rada, nižih nadnica određenih polom, rodnog nasilja itd., ima svoje daleko „univerzalnije“ učinke: to je, u biti, borba za emancipaciju čitave planete.
U okviru međunarodne konferencije održane u maju 2013 godine pod nazivom “Postajanje majkom u neoliberalnom kapitalizmu” inicirani su razgovori o složenim pitanjima vezanim za život i rad u savremenom društvu, koji su se prevashodno vezivali za funkcionisanje savremenog režima materinstva i majčinstva u uslovima razvoja globalnog tržišta, ekonomske krize i sveopšte privatizacije, te kakve posledice to ima na polje svakodnevice.
U kapitalizmu koji uvek iznova proizvodi nejednakosti, sistemski se radi na urušavanju ustavom zagarantovanih prava žena koja su uz velike žrtve izborena tokom i nakon Drugog svetskog rata na jugoslovenskom prostoru. Upravo su politički, socijalni i ekonomski učinci Antifašističkog fronta žena u značajnoj meri doprineli poboljšanju položaja žena u društvu, uspostavljanju boljeg i pravednijeg društva u kojem je bila zagarantovana ravnopravnost žena i muškaraca, jednaka plata za isti rad, te obaveza države da sistemski brine o zaštiti majki i dece.
U periodu krize kapitalističke ekonomije i povlačenja socijalne države žene daleko više osećaju težinu eksploatacije, njihove plate su daleko manje a rizik od gubitka posla mnogo veći. Ipak, ono što je u srži problema jeste sistemsko neprepoznavanje da je briga oko porodice i domaćinstva zapravo neplaćeni ženski rad koji u znatnoj meri doprinosi očuvanju vladajućeg ekonomsko-političkog poretka.
Narušavanjem sistema socijalnih servisa politikom mera štednje država veliki teret biološke i društvene reprodukcije sve više prebacuje na žene. U borbi za održanje života, žene preuzimaju obaveze nastale nestajanjem društvene potpore – od neizvesnosti oko sopstvenog zaposlenja, preko brige o deci, održavanja domaćinstva pa do brige oko najstarijih članova porodice. Ovakvu situaciju dodatno otežavaju i dominantni narativi koji idu u pravcu glorifikacije materinstva te ponovne naturalizacije patrijarhata.
Sve je veći broj žena koje preko agencija za zapošljavanje rade na najmanje plaćenim poslovima – čišćenju i održavanju tuđih domaćinstva. One su potplaćene za svoj rad, često rade na crno ili se njihovi ugovori ne poštuju, u vezi sa tim izostaju i socijalna davanja. Ipak, organizovanje ovih žena za borbu za bolje radne i materijalne uslove je, iako teško, moguće. O tome nam govori primer iz Grčke gde žene vode borbu za svoja prava od porodice do sindikata i parlamenta.
U Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, 9. oktobra je otvorena izložba Moja kuća je i tvoja kuća kao zajednički projekat Sarajevskog otvorenog centra i Udruženja za kulturu i umjetnost Crvena. Kustosica izložbe je Danijela Dugandžić Živanović, a za potrebe izložbe radove su produkovale i izložile umetnice: Adela Jušić i Andreja Dugandžić, Emina Kujundžić, Lana Čmajčanin i Sandra Dukić. U okviru izložbe moguće je pogledati i film Kreše Golika Od 3 do 22 iz 1966. godine koji prikazuje jedan radni dan u životu radnice u bivšoj Jugoslaviji.
