Da li su frilenseri radnici, ili je pak njihova klasna pozicija bliža srednjoj klasi? Ova dilema se godinama provlači u diskusijama među kulturnim, naučnim i medijskim delatnicima. Međutim, dok se licitira o tome ko je u lošijoj poziciji izostaje prepoznavanje sistemskih promena koje su prekarne radne odnose učinile pravilom u gotovo svim oblastima.
Nedavnim usvajanjem seta medijskih zakona, Srbija je postala eksperimentalni poligon na kojem će Evropa posmatrati posledice omogućavanja telekomunikacijskim kompanijama da postanu proizvođači medijskog sadržaja. Ovakav smer razvoja će doneti negativne posledice po i onako samo proklamovane ciljeve služenja javnom interesu a ujedno ojačati poslovne interese privatnog kapitala.
Proces privatizacije medija u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Vlast i opozicija su prilikom usvajanja seta medijskih zakona imale gotovo indetične stavove o “državi” kao lošem vlasniku u medijima. Međutim, situacija u medijskom sektoru nam pokazuje da sloboda medija nije primarno ugrožena usled javnog vlasništva, već pritisci dolaze upravo od strane privatnog kapitala.
Sudeći prema dosadašnjim reformama u medijskom sektoru stupanje na snagu novog seta medijskih zakona sigurno neće dovesti do poboljšanja u ovom polju, već sasvim suprotno. Prema rečima naše sagovornice Dragane Čabarkape „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara“, a ta sloboda je već uveliko narušena prethodnim ciklusom privatizacije medijskih kuća, kao i smanjivanjem cene rada i radnih prava novinara i drugih radnika u ovom sektoru.
