Istočna Evropa je suočena sa najvećim padom populacije u istoriji. Odgovornost za ovaj problem političari prebacuju na žene i mlade, najčešće ih optužujući za lenjost i sebičnost zbog koje ne proširuju svoje porodice. Međutim, pad nataliteta je samo deo problema koji je uzrokovan nestankom materijalne sigurnosti kao i društvene brige za zdravlje i razvoj ljudi.
Abortus spada u onaj deo medicinskih usluga čija dostupnost nije ugrožena samo zbog višegodišnjeg urušavanja javnog zdravstvenog sistema. Mogućnost medicinskog prekida trudnoće je u sve većoj meri pod pritiskom zahteva različitih (neo)konzervativnih i patrijarhalnih društvenih grupa koje time ne samo da ugrožavaju zdravlje žena već i njihovo sticanje kontrole nad sopstvenim životom.
Dugo očekivani ekspoze nedavno je konačno predstavljen javnosti nagon čega je nova vlada formirana. Srbiju do 2020. premijer vidi kao najbrže rastuću zemlju na evropskom kontinentu. Međutim, očiglednim zaoštravanjem neoliberalnih reformi, daljim smanjivanjem radničkih prava, nastavkom privatizacionih procesa i sve manje dostupnim obrazovnim i zdravstvenim sistemom, taj „rast“ je rezervisan samo za malobrojne.
Sve redovniji apeli za prikupljanje novčane pomoći radi lečenja obolelelih pokazuju ne toliko koliko smo humani, već koliko nam je javni zdravstveni sistem urušen pod pritiskom mera štednji, reformi i racionalizacija. Takve humanitarne akcije, koje povremeno i obezbede neophodnu pomoć za nekoga, ujedno prikrivaju sistemske probleme zdravstvenog sistema koji je sve manje dostupan.
Danas, kada zdravlje sve više postaje roba koju sebi mogu da priušte samo oni platežno sposobni, mnoge bolesti za koje se mislilo da pripadaju istoriji – poput tuberkuloze – ponovo nam kucaju na vrata. Iako je tuberkuloza izlečiva, urušavanje sistemski organizovane javno finansirane zdravstvene zaštite čiji je primarni cilj izlečenje a ne profit, otvara mogućnost za povratak ove bolesti.
Šetajući Knez-Mihailovom ulicom mogli ste da primetite ljude u belim mantilima, koji kod nekadašnjeg Ruskog cara skupljaju potpise za peticiju. Reč je o zdravstvenim radnicima zaposlenim u stomatološkoj klinici „Mažestik“, koji su nedavno obavešteni da je 31.12.2015. njihov poslednji radni dan. Tim povodom dr Dušan Živanović, načelnik stomatološke klinike „Mažestik“ je razgovarao sa nama.
Mentalne bolesti i poremećaji su jedan od najrasprostranjenijih problema javnog zdravlja u Srbiji. Usled decenijskog stresa i životne nesigurnosti i ugroženosti, materijalno osiromašeno stanovništvo, kao i ono koje je društveno stigmatizirano, češće oboljeva. Ujedno, aktuelno sprovođenje mera štednje, sa sve restriktivnijim uslugama u zdravstvenom sistemu, lečenje pacijenata čini sve manje dostupnim najvećem delu populacije.
Mentalne bolesti i poremećaji su jedan od najrasprostranjenijih problema javnog zdravlja u Srbiji. Usled decenijskog stresa i životne nesigurnosti i ugroženosti, materijalno osiromašeno stanovništvo, kao i ono koje je društveno stigmatizirano, češće oboljeva. Ujedno, aktuelno sprovođenje mera štednje, sa sve restriktivnijim uslugama u zdravstvenom sistemu, lečenje pacijenata čini sve manje dostupnim najvećem delu populacije.
Sistematičnim predstavljanjem javnog sektora kao glomaznog i neefikasnog uspešno su skrivani podaci kako o potrebi za više zaposlenih u zdravstvu, sudstvu i prosveti tako i o tome da je njihov broj ispod evropskog proseka. Realne posledice programa racionalizacije neće biti nova radna mesta već dalje urušavanje javnog sektora, što će za veliki broj građana značiti težu dostopnost, slabiji kvalitet i veću cenu usluga.
Javni sistemi zdravstvene zaštite su u sve većoj meri određeni interesima i mogućnostima političkih i ekonomskih elita. O tome govori i primer implementacije novog zakonskog okvira u Hrvatskoj koji je donesen bez adekvatne javne rasprave i koji će imati negativne posledice kako na položaj radnika u zdravstvu tako i na dostupnost njihovih usluga pacijentima.
Polemika u medijima i javnosti koja se vodi na temu za ili protiv vakcinacije uglavnom ostaje bez analize strukturnih procesa koji su doveli do urušavanja javnog zdravstvenog sistema te propratnih procesa privatizacije i pritiska moćnih farmaceutskih lobija koji dovode do smanjenja poverenja građana u sistem zdravstvene zaštite. Manjkavost ovakvog dihotomnog pristupa je očigledna, jer jedno je kada dominantna struja koja se protivi vakcinaciji dolazi od novokonzervativnih snaga u USA, a nešto sasvim drugo kada se radi o kontinuiranom lišavanju kolektivnih mehanizama zdravstvene zaštite društva na periferiji kapitalizma.
Porast broja i učestalosti humanitarnih akcija svedoči o sve izrazitijem povlačenju države od odgovornosti za obezbeđivanje efikasne i kvalitetne, svima dostupne i javno finansirane zdravstvene zaštite. Čak i ako takva humanitarna pomoć kratkoročno ublaži posledice nekog problema ona ga ne rešava strukturno, dok dodatno stvara kontra-efekat pružanjem opravdanja za dalje urušavanje sistema društvene potpore.
Mere štednje koje sprovodi Vlada Srbije vode ka daljoj privatizaciji zdravstvenih usluga. Već možemo uočiti katastrofalne posledice guranja sektora zdravstva na tržište na primeru stomatoloških usluga, a samo mestimičan pogled na cene privatnih klinika jasno pokazuje da je „zdravlje“ postalo roba dostupna sve manjem broju ljudi.
Mere štednje koje sprovodi Vlada Srbije vode ka daljoj privatizaciji zdravstvenih usluga. Već možemo uočiti katastrofalne posledice guranja sektora zdravstva na tržište na primeru stomatoloških usluga, a samo mestimičan pogled na cene privatnih klinika jasno pokazuje da je „zdravlje“ postalo roba dostupna sve manjem broju ljudi.
