Sistematičnim predstavljanjem javnog sektora kao glomaznog i neefikasnog uspešno su skrivani podaci kako o potrebi za više zaposlenih u zdravstvu, sudstvu i prosveti tako i o tome da je njihov broj ispod evropskog proseka. Realne posledice programa racionalizacije neće biti nova radna mesta već dalje urušavanje javnog sektora, što će za veliki broj građana značiti težu dostopnost, slabiji kvalitet i veću cenu usluga.
Kada se u Kanjiži budu svodili bilansi ovogodišnje turističke sezone svakako će prvo biti konstatovano da su migranti ostvarili više noćenja u parkovima nego turisti u hotelima. Kanjiža je postala jedan od punktova za migrante koji su se uputili na zapad Evrope. Time je ova varoš još jednom suočena sa realnošću savremenog života na periferiji – od uništavanja lokalne industrije preko sve veće materijalne nesigurnosti do koncentracije migracija usled ratova i ekonomske nužde
Zazor centra od periferije i njegova gadljivost prema ljudima koji žele da pređu granice se može razumeti i kao odraz straha od onih koji žele da prevaziđu klasne granice. Aktuelno podizanje zida na mađarskoj granici je tako samo jedna od refleksija evropske imigracione agende.
Aktivističke grupe koje se bave biciklizmom postaju sve vidljivije u javnosti. Nažalost, zanemarujući nužnost sistemskih promena ova udruženja svojim delovanjem često završe samo kao simbol navodne participacije građana u rešavanju problema. Istovremeno, iza aktivnosti kojima pokušavaju da reše probleme “urbanog” biciklizma ostaju nereflektovane klasne razlike te tako potrebe velikog broja biciklista koji se ne pronalaze u njima ostaju po strani.
Iako svedočimo porastu građanskog aktivizma, čini se da je njegov najefektniji učinak stvaranje iluzije o mogućnosti društveno-političkog organizovanja. Istovremeno takve inicijative najčešće ne problematizuju neprikosnovenost privatne svojine ni kapitalističkog načina proizvodnje. Postavlja se pitanje kako uneti rascep u sistemsku logiku sprege kapitala, buržoaske države i civilnog sektora, koja toliko funkcionalno prikriva odnose eksploatacije u sferi ekonomije.
Grčko “ne” na nedavno održanom referendumu očigledno nije imalo efektivnog uticaja na donošenje političkih odluka. Grčka vlada i parlament su odobrili novi paket mera štednje koji je čak rigorozniji od prethodno odbijenog. “Pregovori” i “sporazum” pokazuju nemogućnost bilo kakvog narodnog suvereniteta unutar evropske neoliberalne ekonomske politike.
Učestvovanje stanovništva u donošenju političkih odluka i rešavanju ekonomskih i drugih problema svoje lokalne zajednice strukturno je onemogućeno. Realne političke efekte koje su radnici i radnice nekada imali kapitalizam je nadomestio retorikom u kojoj se participacija građana postavlja kao temeljna stvar demokratije. Međutim, stvarno učestvovanje je omogućeno samo lokalnoj eliti koja radi za dobrobit kapitala a ne građana.
U godini u kojoj se u Srbiji očekuje privatizacija ili gašenje više od sedamdeset medija, sve je više rasprava o ulozi medija u očuvanju “javnog” interesa. Ipak, kako bi se u raspravama došlo do nekih konkretnih analiza, neophodno je reflektovati strukturnu ulogu medija u cirkulaciji kapitala, kao i ograničenja državne administracije u regulaciji medijskog polja u okviru kapitalističkih načina proizvodnje.
Potrebna je jaka međunarodna levica koja će napokon da nastavi emancipatorski rad i da se seti reči kakve su svetski mir, prijateljstvo između naroda, internacionalnost, solidarnost, jednakost među nacijama. Jer iako su ta gesla zastarela, ispravna su. Samo što smo postali toliko cinični da se nasmejemo na njihov spomen.
Gašpar Mikloš Tamaš, istaknuti filozof iz Mađarske, gostovao je na konferenciji Thinking Beyond Capitalism u Beogradu. Rođen je u Klužu, a iz Rumunije je proteran 1981. godine zbog „opozicionog držanja“. Jedan je od ključnih učesnika promene režima u Mađarskoj. Od 1989. do 1994. godine G.M. Tamaš je bio poslanik u mađarskom parlamentu, no ubrzo se razočarao u rezultate i mogućnosti uspostavljene građanske demokratije, nakon čega svoju filozofsku i političku aktivnost postavlja na marksističke i materijalističke temelje.
Dva dana pred održavanje referenduma u Grčkoj i dalje nije sasvim jasno o čemu se tačno odlučuje niti kakve bi političke i ekonomske implikacije te odluke bile. Ukoliko bi se na referendumu usprotivili nastavku štednje Grci bi mogli da naprave značajnu prekretnicu u evropskoj ekonomskoj politici. Međutim, kako bi to učinili prvo moraju da prevaziđu žestoke pritiske koje predvodi Nemačka sa ciljem isključivanja bilo kakve mogućnosti demokratske odluke i ekonomske suverenosti naroda na periferiji Evrope.
Poljoprivredna korporacija Beograd je jedno od profitabilnih preduzeća koje vlada Srbije želi da privatizuje. Iako je prošao kroz niz restrukturiranja, ovaj nekadašnji kombinat i dalje predstavlja jednog od najvećih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji. Međutim, ostavši bez svojih prerađivačkih i distributivnih delova PKB je u sve većoj meri pritisnut uticajima monopolskog tržišta i privatnih interesa koji u njemu vide lak i brz profit dok primarni interesi društva za adekvatnom i dostupnom hranom ostaju zanemareni.
Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.
Zakonski rok za privatizaciju medija u javnom vlasništvu ističe prvog jula ove godine. Sudeći prema toku ovog procesa ni samim medijskim radnicima i radnicima nije pruženo dovoljno informacija o tome koji mediji će zaista biti prodati i da li će se ispoštovati postavljeni rokovi. Dosadašnji rezultati privatizacije medija u Srbiji i regionu, aktuelni ciklus privatizacije, zatim pitanja radnog i socijalnog položaja novinara i novinarki, pozicija frilensera u ovom sektoru kao i mogućnosti alternativne produkcije i organizovanja radnika u medijima bili su tema panel diskusije organizovane u februaru 2015. u okviru projekta „Mašina: proizvodnja društvene kritike“.
Telekom Srbije, jedna od najvećih regionalnih telekomunikacionih kompanija nalazi se u središtu aktuelnog talasa privatizacije. Predstavnici MMF-a, vlada Srbije i domaći „privrednici“ ulažu velike napore kako bi privatizaciju predstavili kao neophodnu u cilju očuvanja konkuretnosti preduzeća. Međutim, nikako im ne uspeva da objasne kako Telekom, sa velikim udelom javnog vlasništva, uspeva da konstantno uvećava profit i bude daleko ispred svojih konkurenata na tržištu.
Sve je više krupnih investicija na Balkanu kojima kineske kompanije krče svoj put ka ujedinjenom tržištu Evropske unije. Kako bi u što kraćem roku plasirali svoju robu u EU potrebna su ulaganja u izgradnju nove infrastrukture, putem kojih im i ekstrakcija lokalnih sirovina postaje sve dostupnija. I pored prisutne kulturne mistifikacije čini se da logika kineskog kapitala ipak ne odstupa od one zapadnoevropskih kompanija prisutnih u regionu.
Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su - u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice - užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su – u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice – užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.
Ovogodišnja (zvanična) proslava 70. godišnjice Pobede nad fašizmom i završetka Drugog svetskog rata u Srbiji protiče uz prigodne posete “tutora” iz EU i jednako napetoj atmosferi povodom predstojećeg završetka procesa za rehabilitaciju Draže Mihajlovića i tekućim procesima opšte restitucije. Paralelno, aktuelni udžbenici istorije pišu novu istoriju XX veka u kojoj se relativizuje fašizam, brani i opravdava lokalni kolaboracionizam i kvislištvo, dok se dometi antifašističke narodno-oslobodilačke borbe potiskuju i umanjuju.
Socijalni pokreti i organizacije u Španiji koji se bore protiv deložacija kreditno zaduženih stanovnika uspeli su poslednjih godina da angažuju veliki deo populacije ove zemlje. Uprkos uspesima u odbrani velikog broja ugroženih, aktivistički rad nije dovoljan za sistemske reforme. Skorašnji izbori u Španiji bi mogli pokazati da li postoje političke snage koje bi u saradnji sa novim društvenim pokretima donele te promene.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
Ekonomska politika i vojne intervencije zapadnih zemalja u Africi i Aziji u velikoj meri su odgovorne za rastući talas izbeglica i migranata koji pokušavaju da dođu do zemalja EU. Istovremeno, sve agresivnije sigurnosne mere u cilju zaštite spoljnih granica “tvrđave Evrope”, učestale masovne deportacije, brojni izolovani prihvatni centri, pojačana diskriminacija migranata i izbeglica, samo od početka godine dovele su do smrti više od 1750 ljudi.
Privatizacija rekreativnih centara i prirodnih dobra ne predstavlja samo puki prenos vlasništva. Primer najavljene privatizacije sportsko rekreativnog centra Brezovica, oko koga sukob vode vlade Srbije i Kosova, nam pokazuje kako privatizacija dovodi do klasne rekonfiguracije korisnika tog prostora. Osnovni interes privatnog vlasnika je profit koji se ne može ostvariti prvobitnim konceptom Brezovice kao rekreativnog centra za radničku klasu.
